Smrt generala Ratka Mladića ponovo je usmerila pažnju na jedan od događaja koji su možda najjasnije odslikali političku atmosferu u Srbiji početkom prethodne decenije.
Njegovo hapšenje 26. maja 2011. godine u Lazarevu kod Zrenjanina za tadašnju vlast predstavljalo je ispunjenje međunarodne obaveze i uklanjanje velike prepreke na putu Srbije ka Evropskoj uniji. Za veliki deo srpske javnosti taj dan imao je sasvim drugačije značenje.
Ratko Mladić, nekadašnji komandant Vojske Republike Srpske, uhapšen je posle gotovo 16 godina potrage. Nije pružao otpor, a pronađen je u kući svog rođaka u banatskom selu Lazarevo. Meštani su hapšenje dočekali sa vidljivim nezadovoljstvom.
Operacija je sprovedena u vreme kada je na vlasti bila demokratska koalicija predvođena predsednikom Borisom Tadićem, dok je ministar unutrašnjih poslova bio Ivica Dačić.
Tadić saopštio vest o hapšenju
Vest o hapšenju građanima nije saopštio ministar policije niti predstavnik tužilaštva. Pred novinare je izašao tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić.
„U ime Republike Srbije obaveštavam vas da je danas tokom jutarnjih sati uhapšen Ratko Mladić“, saopštio je Tadić.
Usledila je rečenica koja će ostati možda i upečatljivija od samog saopštenja o hapšenju. Tadić je rekao da je Srbija time „okončala težak period svoje istorije“ i da je sa Srbije i srpskog naroda skinuta „ljaga“. Istog dana poručio je i da hapšenje Ratka Mladića Srbiji otvara vrata članstva u Evropskoj uniji.
Upravo te reči najbolje pokazuju politički okvir u kojem je hapšenje predstavljeno. Mladić nije tretiran samo kao čovek kojeg država, prema svojim međunarodnim obavezama, mora da preda Haškom tribunalu. Njegovo hapšenje predstavljeno je i kao svojevrsno političko i moralno rasterećenje Srbije.
Za deo javnosti ostalo je otvoreno pitanje zbog čega je hapšenje jednog ratnog komandanta moralo da bude predstavljeno kao trenutak u kojem je navodno uklonjena „ljaga sa čitavog naroda“.
Deset miliona evra za informaciju o Mladiću
Odnos tadašnjih vlasti prema potrazi mogao se videti još nekoliko meseci ranije. Vlada Srbije je 28. oktobra 2010. povećala nagradu za informaciju koja bi dovela do pronalaženja i hapšenja Mladića sa milion na čak 10 miliona evra.
Tadašnji zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić tu odluku je predstavio kao dokaz političke volje države da završi saradnju sa Haškim tribunalom i ukloni poslednju prepreku na putu ka Evropskoj uniji.
Tako je nekadašnji komandant Vojske Republike Srpske u sopstvenoj zemlji postao predmet potrage za koju je bila raspisana jedna od najvećih novčanih nagrada u novijoj istoriji Srbije.
Na kraju nagrada nije isplaćena nikome. Mladića su pronašle državne službe, u vreme kada je Ivica Dačić kao ministar policije direktno rukovodio radom Ministarstva unutrašnjih poslova.
Od Lazareva do Haga za samo pet dana
Posle hapšenja događaji su se odvijali izuzetno brzo. Već 27. maja sud je utvrdio da postoje uslovi za njegovo izručenje.
Odbrana se žalila na odluku i ukazivala na Mladićevo zdravstveno stanje, o kojem se govorilo praktično od prvih dana njegovog pritvora. I zamenik tužioca Bruno Vekarić tada je javno govorio da Mladić ima zdravstvene tegobe. Njegov sin Darko tvrdio je da stanje njegovog oca nije dobro i tražio pregled nezavisne lekarske komisije.
To, međutim, nije zaustavilo postupak. Tadašnja ministarka pravde Snežana Malović 31. maja donela je odluku o njegovom izručenju. Ratko Mladić je istog dana napustio Srbiju i prebačen je u Hag.
Od hapšenja u Lazarevu do odlaska iz zemlje prošlo je svega pet dana.
Izručenje kao politička obaveza
Malović je izručenje opisala kao ispunjenje međunarodne i moralne obaveze Srbije. Za vlast Borisa Tadića time je uklonjena jedna od najvažnijih prepreka u odnosima sa Briselom i Hagom.
Za njegove kritičare, međutim, upravo tih pet dana predstavljalo je simbol politike u kojoj je evropski put imao prednost čak i kada je reč o jednom od najpoznatijih srpskih oficira iz ratova devedesetih.
Deo srpske javnosti i pojedini politički analitičari ocenili su da je reč o činu koji je više odgovarao interesima Brisela i Vašingtona nego interesima Srbije. Kritičari su posebno ukazivali na to da je Mladić izručen bez konkretnih garancija u pogledu ubrzanja evropskih integracija i bez jasnih odgovora o statusu Kosova.
Mediji bliži narodnim i konzervativnim strujama, među njima i Srpska info, ukazivali su da je general predat Hagu bez adekvatnih državnih garancija i bez elementarne zaštite dostojanstva čoveka koji je za deo srpskog naroda ostao simbol odbrane.
Politika.rs i drugi mediji beležili su reakcije opozicionih stranaka, crkve i pojedinih akademskih krugova, koji su u izručenju videli pre svega politički čin pritiska i ucene, a ne slobodnu i suverenu odluku srpske države.
Mladić pozivao na mir
Dok su emocije u Srbiji rasle, zanimljiva je ostala još jedna činjenica. Sam Ratko Mladić je preko svog sina pozvao ljude koji su se protivili njegovom hapšenju da nezadovoljstvo izražavaju mirno i dostojanstveno, bez sukoba i ugrožavanja drugih ljudi.
Tri dana nakon hapšenja u Beogradu je ipak održan veliki protest podrške Mladiću.
Njegovo hapšenje tako je pokazalo koliko je Srbija 2011. godine bila podeljena. Na jednoj strani nalazila se državna politika čiji su predstavnici govorili o Hagu, međunarodnim obavezama, moralnom kredibilitetu i otvaranju vrata Evropske unije.
Na drugoj strani bili su građani koji u Mladiću nisu videli teret Srbije, već komandanta Vojske Republike Srpske koji je tokom rata predvodio vojsku srpskog naroda u Bosni i Hercegovini.
Nušićevi stihovi ponovo dobili aktuelnost
Upravo zbog takve atmosfere hapšenje Ratka Mladića mnoge je podsetilo na Nušićevu satiričnu pesmu „Dva raba“, nastalu u sasvim drugom vremenu, ali posvećenu odnosu vlasti prema ljudima koje deo naroda smatra svojim junacima.
„U Srbiji prilike su take, babe slave, preziru junake.“
Više od jednog veka posle Nušića, Srbija je ponovo vodila istu raspravu: ko određuje ko je junak, ko krivac, a ko teret države.
I danas postoje dva pogleda na isti događaj
Ratko Mladić je pred Haškim tribunalom pravosnažno osuđen na doživotnu kaznu zatvora za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. Ta činjenica ostaje deo istorijskog i pravnog konteksta.
Istovremeno, presuda nije promenila način na koji ga deo srpskog društva doživljava.
Za jedne je ostao osuđeni ratni komandant. Za druge general koji je branio svoj narod. A 26. maj 2011. ostao je datum koji možda bolje od mnogih drugih pokazuje koliko su ta dva pogleda na istu istoriju udaljena.
