Prvi deo istraživačkog dosijea prati nastanak i kretanje ključnih dokaza u aferi „Perišić“ — fotografije sa lica mesta, VHS snimak, kriminalističko-tehničku dokumentaciju, potvrde o oduzetim predmetima i iskaze ljudi koji su učestvovali u operaciji. Centralno pitanje je proverljivo: da li je materijal proizveden na licu mesta u istom obliku stigao do tužilaštva i suda?
UPRAVA BEZBEDNOSTI: TAČKA NA KOJOJ SE PREKIDA JASAN LANAC DOKAZA
Prema dokumentaciji kojom raspolažemo, Vojna policija je na licu mesta proizvela dve vrste materijalnih dokaza: fotografije i VHS snimak a treća vrsta dokaza koja nije izvođena u toku postupka je svedočenje pripadnika vojne policije koji su vršili hapšenje, pretres osumnjičenih i dokumentovanje dokaza za potrebe tužilaštva i suda.
Krimi tehničar vojne policije Dejan Spasojević je fotografisao pretres, dok je njegov kolega zastavnik, Mile Jovanović snimao događaj VHS kamerom. Dokumentacija odbrane dalje navodi da su originalni KTD, fotografije i snimak predati Upravi bezbednosti.
O tome nedvosmisleno svedoči dopis Uprave vojne policije koji je upućen sudu pod brojem 1440-3 od 16.08.2019 godine u kojem Uprava vojne policije koja je u to vreme bila u sastavu Uprave bezbednosti svedoči da je asistirala hapšenju osumnjičenih, prisustvovala pretresu te da je ceo događaj zabeležen VHS kamerom i fotografijama sa lica mesta.
Nesporno je potvrđeno da su krimi tehničari fotografije i VHS snimak sa lica mesta uz propratni akt dostavili Upravi bezbednosti u formi Kriminalističko-tehničke dokumentacije (KTD). Od tog trenutka centralno pitanje više nije šta je napravljeno, već šta je iz Uprave bezbednosti dalje prosleđeno vojnom tužilaštvu.
Hronologija događaja potvrđuje da je prvobitni KTD koji je izradio krimi-tehničar Dejan Spasojević sadržao 16 fotografija u boji, dok odbrana tvrdi da je u sudskom predmetu završila izmenjena verzija, sa manjim brojem fotografija i spornim podacima o autorstvu.
Ovo potvrđuje i sam Dejan Spasojević u svojoj izjavi datoj pred javnim overiteljem dana 02.10.2024. godine pod brojem 1371-2024.
U više zahteva za ponavljanje postupka posebno se traži pribavljanje evidencija o KTD-u ali i fotografijama Zorana Miloševića, za koje se sada pouzdano zna da su nastale u kasarni Topčider, a ne na licu mesta.
Prema navodima odbrane i dokumentaciji na koju se ona poziva, postoji potreba da se proveri da li su Vojna policija i kriminalistički tehničari proizveli jedan komplet materijala, a da je u tužilaštvo i sud dospeo drugačiji komplet.
Ukoliko se takva razlika potvrdi, period u kojem je dokumentacija bila pod kontrolom Uprave bezbednosti postaje ključan za rekonstrukciju dokaznog lanca.
To samo po sebi ne pokazuje ko je eventualno menjao materijal, već određuje gde treba proveriti prijem, evidenciju, čuvanje i predaju negativa, fotografija i kasete. Ako su ti dokazi podlegali pravilima trajnog čuvanja ili komisijskog uništavanja, odgovarajuće službene evidencije mogle bi da omoguće rekonstrukciju njihovog kretanja.
Aco Tomić: odgovornost načelnika nije isto što i automatska krivica
General-major Aco Tomić je kao načelnik Uprave bezbednosti bio na čelu strukture koja je učestvovala u operaciji hapšenja i pribavljanju dokaza.
Odbrana je tražila njegovo saslušanje, a u ranijoj dokumentaciji navodi se i njegov javni iskaz dat Večernjim novostima 30.04.2024. godine o postojanju približno petominutnog snimka hapšenja. Njegova funkcija sama po sebi ne ukazuje na nezakonitu radnju, ali ga čini relevantnim svedokom za pitanja ko je preuzeo VHS, ko je pregledao snimak, šta je prosleđeno tužilaštvu i ko je imao kontrolu nad originalnim KTD-om.
Trećeokrivljeni Vladan Vlajković je na pripremnom ročištu predložio saslušanje generala Tomića, ali taj dokazni predlog nije prihvaćen od strane sudije Nataše Albijanić.
Nakon svedočenja Dragana Teleskovića, odbrana je smatrala da je Tomićevo saslušanje dodatno dobilo na značaju, jer se Telesković u odgovorima na pojedina pitanja pozivao na odluke načelnika Uprave bezbednosti. Činjenica da Tomić nije neposredno saslušan ostavila je bez njegovog odgovora pitanja koja se odnose na kretanje i kontrolu pojedinih dokaza.
Imajući u vidu dužinu trajanja postupka, opravdano je analizirati razloge zbog kojih taj dokazni predlog nije prihvaćen i da li su oni bili dovoljno obrazloženi u sudskim odlukama. Bilo je za očekivati da sudsko veće uzme u obzir dužinu trajanja postupka te godine potencijalnih svedoka i veliku verovatnoću da će se doći u situaciju da zbog smrti svedoka neke činjenice koje su jako važne za ovaj postupak nikada neće biti moguće raspraviti.
Dragan Telesković: svedok optužbe i operativac čiji iskaz pojačava značaj materijalnih dokaza
Stenogram svedočenja od 3. novembra 2017. godine u dostavljenoj hronologiji izdvaja Teleskovićevu izjavu da pripadnici službe nisu videli trenutak kada je Perišić navodno predao dokumenta Nejboru.
Ako nije bilo neposrednog opažanja primopredaje, fotografije, potvrde o oduzetim predmetima i VHS snimak dobijaju dodatni značaj za proveru onoga što je pronađeno. U tom kontekstu odbrana je postavila legitimno pitanje na osnovu čega je
Telesković zaključio da je do primopredaje dokumentacije došlo. Miroslav Belošević je u izjavi od 08.03.2024. godine, overenoj kod javnog overitelja pod brojem 333-2024, izneo svoju verziju razgovora između Tomića i Teleskovića jer je prisustvovao tom razgovoru i naveo da je Tomić zahtevao da hapšenje usledi tek nakon opažene primopredaje. Belošević takođe tvrdi da je Telesković Tomiću telefonom potvrdio da je primopredaju video.
Ove navode treba uporediti sa stenogramom Teleskovićevog svedočenja i drugim raspoloživim dokazima. Odbrana je problematizovala i premeštanje daljeg postupanja sa lica mesta u kasarnu Topčider što je bez naredbe istražnog sudije suprotno Zakonu o krivičnom postupku (ZKP). Sve što je suprotno ZKP-u koji propisuje način prikupljanja dokaza, ne može biti validno u sudskom postupku.
Telesković je, prema navodima iz stenograma, takvu odluku obrazložio bezbednosnim razlozima. Ocena opravdanosti tog obrazloženja zahteva uvid u tadašnje operativne okolnosti i službenu dokumentaciju.
Činjenica da je uviđaj počeo na licu mesta, pretresom osumnjičenih, snimanjem toka pretresa i pronađenih stvari i predmeta na licu mesta a završilo se naglom ličnom odlukom Teleskovića da se popis stvari uradi u kasarni u Topčideru te transportom Nejborove torbe do kasarne bez prisustva Nejbora samo povećava sumnju u namere Teleskovića i službe koju je predstavljao.
Odbrana dodatno problematizuje Teleskovićev odnos sa Darkom Milanovićem i traži dosije operacije „Poštar“, smatrajući da bi službene beleške mogle pokazati da li su njih dvojica bili u kontaktu i ko je Milanovića vodio kao saradnika.
To pitanje je proverljivo dokumentom, ne sećanjem. U toku samog svedočenja Dragan Telesković je na pitanje trećeokrivljenog Vladana Vlajkovića da li poznaje Darka Milanovića, tri puta odgovorio da ga ne poznaje.
U svojoj izjavi datoj pred javnim overiteljem dana 7. septembra 2020 pod brojem I:4452-2020 Milanović navodi tačna mesta gde se sastajao sa Teleskovićem, kako ga je obaveštavao šta Momčilo Perišić ima od dokumentacije te mu je u jednom navratu doneo i dokumenta kojima Perišić raspolaže.
Takođe je svedočio o specijalnom telefonu koji je dobio od Teleskovića za međusobnu komunikaciju te da mu je Telesković u predkrivičnom postupku, bez sudskog poziva, rekao kada da dođe da svedoči te da je istražni sudija njihov čovek i da se ništa ne brine.
Sve ove činjenice nisu bile dovoljne sudiji Nataši Albijanić da izvrši suočenje Teleskovića i Milanovića, ne samo stoga što su o istim ljudima i događajima dali dijametralno suprotne izjave već stoga što su obojica svedoci tužilaštva.
Velizar Ranković i Darko Milanović: početak operativnog lanca
Prema dokumentaciji odbrane, kontakt sa Darkom Milanovićem najpre je ostvario zastavnik Velizar Ranković koji je bio organ bezbednosti u kabinetu načelnika Generalštaba, a potom ga je preuzeo pukovnik Dragan Telesković referant u Prvom operativnom odeljenju Uprave bezbednosti. Milanovićeva notarski overena izjava UOP I:4452-2020 od 7. septembra 2020. u hronologiji je označena kao detaljan iskaz o saradnji sa Upravom bezbednosti.
To je važno jer Milanović nije naknadni komentator afere: on je čovek iz neposrednog okruženja Perišića i, prema navodima odbrane, operativni saradnik službe. U to vreme mu je bila uloga da kontraobaveštajno i fizički štiti Perišića dok je uloga Dragana Teleskovića bila dijametralno suprotna, a obojica su bili ključni svedoci tužilaštva.
Ako se Milanovićev iskaz i službene beleške iz dosijea „Poštar“ poklapaju, to bi moglo biti značajno za procenu kasnijih tvrdnji o kontaktima, instrukcijama i nastanku prvih izjava posle hapšenja. Ako se ne poklapaju, i ta razlika bi bila relevantna.
Zato bi pribavljanje autentične i potpune službene dokumentacije, ukoliko ona postoji i može biti dostavljena u skladu sa zakonom, omogućilo potpuniju proveru ovih navoda.
VBA I NESTALI VHS: KADA PRAVNI SLEDBENIK SLUŽBE NE MOŽE ILI NEĆE DA POKAŽE ORIGINAL
Uprava vojne policije je, prema dokumentaciji na koju se poziva krivična prijava koju je Vladan Vlajković podneo protiv NN lica Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal pod brojem KTP 652/26 , dana 02.07.2026. godine, potvrdila da je hapšenje i pretres snimao Mile Jovanović i da je snimak predat Upravi bezbednosti. Kasnija VBA, kao pravni sledbenik službe, prema navodima podnosioca nije dostavila snimak ni odbrani ni sudu, uprkos postupcima za pristup informacijama i odluci Poverenika da je interes javnosti iznad interesa tajnosti.
U tom kontekstu relevantna je i činjenica da je 30. marta 2023. objavljena nagrada od 50.000 evra za dostavljanje VHS snimka i originalnog KTD-a.
Time je podnosilac pokušao da dođe do materijala za koji tvrdi da je proizveden i predat državnom organu za šta postoje neupitni dokazi. Prema navodima Vladana Vlajkovića, nakon postupka pred Poverenikom dobio je dve službene koverte u kojima se, umesto očekivanih fotografija i VHS snimka, nalazio prazan beli papir. Vlajković navodi da je otvaranje druge koverte snimljeno kamerom.
Ovaj događaj, ukoliko se želi predstaviti kao utvrđena činjenica, potrebno je potkrepiti odlukama Poverenika, pratećom prepiskom, dokazima o sadržaju pošiljki i video-zapisom otvaranja.
ISTRAŽNE SUDIJE: ULOGA VOJNOG ISTRAŽNOG SUDIJE?
Posebno mesto u lancu vojnih pravosudnih organa zauzima Vuk Tufegdžić, vojni istražni sudija koji je postupao i u predmetu „Perišić“. Njegova uloga je značajna upravo zato što je istražni sudija trebalo da bude nezavisna procesna kontrola materijala koji su služba bezbednosti i vojno tužilaštvo unosili u postupak.
U knjizi „Vojna tajna“, objavljenoj još 2004. godine, Vladan Vlajković je Tufegdžićevo postupanje opisao izrazito kritički, navodeći da se ponašao više kao tužilac nego kao istražni sudija i da je ograničavao pitanja i odgovore koji su, po stavu odbrane, mogli biti važni za utvrđivanje činjenica zbog čega je odbrana isticala prigovor. To su navodi autora i odbrane i kao takve ih treba razlikovati od pravosnažno utvrđenih činjenica.
Tufegdžić je kasnije postao široko poznat javnosti kao vojni istražni sudija koji je vodio istragu o pogibiji gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića u Topčideru 2004. godine. Vojna istraga ostala je pri zaključku da su gardisti stradali u međusobnom obračunu, dok je nezavisna državna komisija, a potom i naknadna veštačenja, osporila tu verziju i ukazala na mogućnost učešća trećeg lica.
Sama činjenica da je Tufegdžić postupao u oba predmeta ne dokazuje nepravilnost u aferi „Perišić“, ali njegovu procesnu ulogu čini relevantnom za pitanje koliko je nezavisno i kritički proveravan dokazni materijal koji je stizao iz vojne službe bezbednosti. Naročito imajući u vidu njegovu bliskost sa vojnom službom bezbednosti.
Njegova kasnija profesionalna biografija dodatno je privukla pažnju javnosti. Tufegdžić nije prošao opšti izbor sudija 2009. godine. U postupku koji se odnosio na incident sa saobraćajnom policijom pravosnažno je osuđen na 360 sati rada u javnom interesu zbog ometanja službenih lica u obavljanju poslova bezbednosti. Prema javno objavljenim podacima o pravosnažnoj presudi, tokom incidenta vređao je i pretio policajcima, pozivao se na sudijsku funkciju, a jedan policajac je svedočio i da je skinuo pantalone i pokazao polni organ.
Za ovaj dosije, međutim, ključno pitanje nije Tufegdžićev privatni incident niti naknadni prestanak sudijske karijere, već njegovo postupanje u samoj istrazi „Perišić“: šta je kao istražni sudija dobio od vojnog tužilaštva i službe bezbednosti, da li je proveravao poreklo i autentičnost KTD-a, fotografija i potvrda o oduzetim predmetima, da li je zahtevao originalni VHS snimak i da li je odbrani omogućena puna procesna mogućnost da ospori materijal na kojem se kasnije gradila optužba. Tek odgovor na ta pitanja može pokazati da li je istražni sudija bio nezavisna kontrolna tačka dokaznog lanca ili je sporni materijal kroz istražnu fazu prošao bez dovoljne provere.
VOJNO TUŽILAŠTVO: KO JE PROVERIO ONO ŠTO JE DOBIJENO OD SLUŽBE?
Posle Uprave bezbednosti odgovornost za aferu “Perišić” prelazi na vojno pravosuđe. Tu se više ne postavlja pitanje ko je operativno pratio osumnjičene, već ko je od dostavljenog materijala napravio i uvrstio ih u sudski dokaz na osnovu kjeg su izrečene presude okrivljenima.
Te ocene nisu pravosnažno utvrđene i zato se mogu tretirati samo kao tvrdnje podnosioca. Ali profesionalno pitanje ostaje nezavisno od tih kvalifikacija: da li je vojno tužilaštvo proverilo autentičnost KTD-a, poreklo fotografija, potpis na Kriminalističko- tehničkom dokumentu i okolnosti nastanka druge potvrde o oduzetim predmetima pre nego što ih je ugradilo u optužnicu ili je vojno tužilaštvo postupalo prema želji vojne službe bezbednosti koja je dokaze upodobila pretpostavljenom krivičnom delu?
Ako je vojno tužilaštvo izvršilo proveru autentičnosti i porekla dostavljenog materijala, trag takvih provera trebalo bi da postoji u predmetnoj dokumentaciji. Ako takva provera nije izvršena, postavlja se pitanje da li je dokazni paket službe prihvaćen bez dodatne forenzičke verifikacije te da li je postupajući tužilac radio kao nezavini državni organ ili kao saradnik službe iz koje potiču sporni dokazi. Činjenica da je Milan Petković bio vojni tužilac i oficir sama po sebi ne dovodi u pitanje njegovu nezavisnost; za takav zaključak bili bi potrebni konkretni dokazi o uticaju ili pritisku.
Relevantno je, međutim, proveriti koje je provere tužilaštvo sprovelo pre podizanja i zastupanja optužnice. Odbrana posebno ukazuje na fotografije za koje tvrdi da predstavljaju kadrove izdvojene sa VHS snimka i naknadno unete u KTD.
Naime, ubacivanjem fotografija u tuđi kriminalističko-tehnički dokument koje su skidane (“screenshot”) sa VHS snimka koji sačinio Mile Jovanović je praktično VHS snimak uvrtšten u dokaze. Sa VHS snimka su skinute fotografije i to slike označene brojevima 1, 4a i broj 6 te ubačene kao zamena za fotografije koje je na licu mesta načinio Dejan Spasojević bez da je iko o tome obavestio Spasojevića. Pošto je VHS snimak praktično uvršten u dokaze preko ovih fotografija onda mora biti dostupan odbrani radi provere njegove autentičnosti.
Veštaci: kada ni današnje institucije ne mogu da pokažu traženu evidenciju
Odgovor Ministarstva pravde od 2. jula 2025. i odgovor Univerziteta odbrane odnosno Vojne akademije od 7. jula 2025. na zahtev Vladana Vlajkovića da se izjasne da li su vojni veštaci koji su veštačili i Vojna akademija bili uposani u odgovarajući registar ovlašćenih sudskih veštaka dokazuju da ta lica i ta institucija nikada nisu bili veštaci.
Ovo je sudija Nataša Albijanić morala proveriti pre nego što je uvažila njihovo veštačenje naročito stoga što Zakon o krivičnom postupku ima imperativnu odredbuu koja zabranjuhe da sudski veštaci mogu biti zaposleni u “oštećenoj stran” u ovom slučaju u Vojsci Jugoslavije. Uz pukovnike Mijalkovskog i Mučibabića, bliske vojnoj službi bezbednosti, veštačio je i oficir Slobodan Damjanović kome je drugookrivljeni Sekulić Miodrag venčani kum i koji mu je krstio decu.
Niti je Slobodanu Damjanoviću to smetalo niti je tražio svoje izuzeće niti je to tražila po službenoj dužnosti Nataša Albijanić. To neodoljivo podseća na sredinu prošlog veka kada je UDBA tražila da brat svedoči protiv brata i sin protiv oca. Ovakvo ponašanje veštaka i sudije je direktini produkt zatvaranja postupka za javnost i zloupotreba procesnih ovlašćenja od strane sudije.
Odbrana je osporavala i status konkretnih vojnih veštaka, među kojima se u dokumentaciji pojavljuju Spasoje Mučibabić, Milan Mijalkovski i Slobodan Damjanović.
Suštinsko pitanje nije etiketa „vojni veštak“, već da li su ispunjeni procesni uslovi za njihovo angažovanje i da li su bili dovoljno nezavisni od institucije koja je u predmetu imala neposredan interes.
IMOVINA I NAPREDOVANJA: DATUMI KOJI PRIVLAČE PAŽNJU
Pored odluka koje su donosile u predmetu „Perišić“, pažnju privlače i javno objavljeni podaci o imovini i profesionalnom napredovanju pojedinih sudija.
Dušanka Đorđević — Prema javno objavljenim podacima koje prenosi KRIK, ona i njen suprug raspolažu sa pet stanova u Beogradu, dve garaže, poslovnim prostorom i zemljištem kod Bajine Bašte. U knjizi „Afera Perišić – Državni udar“ detaljnije se navode stanovi od 65 i 79 m² na Vračaru, 76 m² u Zemunu, trosobni stanovi na Savskom vencu i Voždovcu, poslovni prostor na Slaviji od 142 m², 16 ari kod Bajine Bašte i suvlasništvo kuće u Nišu.
Nataša Albijanić — U istoj dokumentaciji navode se stan na Vračaru od 100 m², garažno mesto, suvlasnički deo građevinske parcele na Vračaru i još jedan stan od 46 m². U javnim izvorima navodi se da je 2021. prešla u Posebno odeljenje za organizovani kriminal. Prvostepena presuda u predmetu „Perišić“ izrečena je 5. februara 2021. godine. U knjizi se tvrdi da je njeno postavljenje usledilo oko dva meseca pre presude; javno dostupni izvori koje smo pregledali potvrđuju godinu, ali ne i taj precizan vremenski razmak.
Bojana Paunović — Predsedavala je apelacionim većem koje je odlučivalo o žalbi. Drugostepena odluka doneta je 22. novembra 2021. godine, a 30. juna 2022. izabrana je za sudiju Vrhovnog kasacionog suda i na funkciju stupila 14. jula 2022. To znači da je napredovanje usledilo manje od osam meseci nakon drugostepene odluke.
Nikola Mikić — Zahtev za ponavljanje postupka podnet je 3. septembra 2024. godine. Mikić je 30. decembra 2025. izabran za sudiju Apelacionog suda u Beogradu. Viši sud je 24. februara 2026. odbio zahtev za ponavljanje, a Apelacioni sud je 21. aprila 2026. to rešenje ukinuo i predmet vratio na ponovno odlučivanje. Njegovo napredovanje, dakle, vremenski pada u period dok je jedan od najvažnijih vanrednih pravnih lekova u ovom predmetu bio u toku.
Ova vremenska poklapanja sama po sebi ne dokazuju da su sudske odluke i napredovanja bili povezani. Ipak, u istraživačkom tekstu predstavljaju legitimnu temu za proveru: po kojim kriterijumima su sudije birane, kada su konkursi i procedure pokrenuti i ko je o napredovanjima odlučivao.
ZAKLJUČAK: DOKAZNI LANAC MORA DA BUDE REKONSTRUISAN
Dokumentacija obuhvaćena ovim delom ostavlja pitanja koja se mogu proveravati službenim evidencijama i originalnim materijalom. Ako su fotografije, VHS snimak i KTD uredno preuzeti, čuvani i prosleđeni, trag tog kretanja morao bi da postoji. Ako se verzija materijala iz sudskog spisa razlikuje od onoga što su kriminalistički tehničari proizveli na licu mesta, upravo ta razlika postaje centralno pitanje. Potpuna provera originalnog KTD-a, negativa, VHS snimka, evidencija predaje i relevantnih službenih beleški najdirektniji je način da se utvrdi gde je, ako jeste, prekinut jasan lanac dokaza.
