Kada je španski premijer Pedro Sančez prošlog meseca raspisao vanredne izbore, računao je na to da će gnev zbog stambenog pitanja i strah od krajnje desnice ujediniti sve nijanse levice oko njegovih socijalista.
Međutim, intervjui i ankete ukazuju na to da su mnogi potencijalni glasači previše ogorčeni trenutnim stanjem i propustima njegove vlade, te nisu spremni da mu pruže podršku.
Iseljavanje 87-godišnje Marikarmen Abaskal u septembru, kao i njena smrt ubrzo nakon toga, pokrenuli su proteste protiv stambene krize. Ovi protesti kulminirali su opštim štrajkom, za koji sindikati navode da je u sredu na ulice izveo više od 3 miliona ljudi.
„Svaka generacija ima svoju borbu – za nas je to borba za stambeno pitanje”, izjavio je Sančez na svom prvom predizbornom skupu nakon raspisivanja izbora.
Izazov sa kojim se suočava uoči izlaska pred birače 29. novembra jeste činjenica da su protesti – koje predvode pokreti još levije od njega – prerasli okvire samog stambenog pitanja.
„Zaista nam je dosta toga”
„Zaista nam je dosta toga”, rekla je Marija Torena Perez, četrdesetogodišnja učiteljica u osnovnoj školi, tokom protestne šetnje u Madridu u sredu uveče.
„Potreban nam je pristojan smeštaj. Potreban nam je kvalitetan sistem javnog obrazovanja. Potreban nam je pristojan zdravstveni sistem. Na kraju krajeva, oni ne ulažu tamo gde bi trebalo. I siti smo politika koje se sprovode u svim sferama.”
Dve teške železničke nesreće, presude za korupciju ljudima iz Sančezovog najbližeg okruženja, kao i nagli priliv migranata u špansku enklavu Seuta, negativno su uticali na podršku koju Sančez uživa.
Uprkos njegovoj kampanji, ankete pokazuju da se podrška njegovoj stranci i dalje kreće u rasponu od 26% do 29% – istom onom koji je zabeležen i pre raspisivanja izbora.
Ukoliko ne dođe do promene u naredne dve nedelje, najverovatniji ishod je formiranje vlade koju bi činili konzervativna Narodna stranka i krajnje desničarski „Voks” (Vox) – tvrdokorna nacionalistička stranka koja se zalaže za strože kontrole granica i deregulaciju. Razgovori sa političarima levog centra, aktivistima i glasačima ukazuju na to da za mnoge razočaranje postojećim stanjem preteže nad željom da se spreči dolazak krajnje desnice na vlast.
Argument o „manjem zlu” – u vidu centrističke vlade koja stoji kao brana pred sve radikalnijom desnicom – gubi svoju ubedljivost. To odražava nezadovoljstvo vladajućim strukturama, koje je poslednjih meseci širom Evrope preraslo u društvene nemire.
Sančez je mogućnost formiranja vlade koju bi činili PP (Narodna stranka) i Voks (Vox) okarakterisao kao pretnju po socijalna prava stečena tokom prethodnih decenija; u jednom predizbornom spotu, koaliciju ove dve stranke opisao je kao „dve boje, jedan projekat nazadovanja”.
Neki su, međutim, tu izjavu iskoristili protiv njega. Sančezova „navodno progresivna vlada zapravo je vlada sporijeg nazadovanja”, izjavio je Mario Agirijano, portparol „Socijalističkog pokreta” – organizacije popularne među studentima, koja je postala poznata tokom protestnih okupljanja u Španiji.
„Da li je bolje imati neprijatelja koji vas polako truje, ili onoga koji vas ubija motornom testerom?”
Sančezova Socijalistička partija „tokom izbora i kampanja glumi Če Gevaru levice – ali progresivne glasače neće tako lako prevariti”, rekla je Teš Sidi, poslanica koja zauzima pozicije levo od Sančeza. Ona je objasnila zašto bi birači, umesto za njihove glavne partnere u vladajućoj koaliciji, trebalo da glasaju za njenu stranku, „Široki front”.
