U ekskluzivnom intervjuu za Balkan Watch, Mark Episkopos govorio je o budućnosti srpsko-američkih odnosa i novim mogućnostima za saradnju između Srbije i SAD.
Ove godine Srbija i SAD obeležavaju 145 godina diplomatskih odnosa. Kako biste ocenili trenutno stanje njihovih odnosa? Gde vidite najveće mogućnosti za jačanje odnosa u narednoj deceniji?
Mislim da odnosi SAD i Srbije nikada nisu bili jači, a izgledi za produbljivanje bilateralnih odnosa nikada nisu bili bolji.
Govorimo o potencijalnim ekonomskim mogućnostima za koje je naša administracija veoma zainteresovana – obezbeđivanju lanaca snabdevanja, pitanjima minerala i energetike. Mislim da Srbija ima važnu ulogu u kreiranju obostrano korisnih dogovora u svim tim oblastima.
Videćemo kakav će oblik to poprimiti, ali vidim veliku zainteresovanost među ljudima u Beloj kući i u administraciji za ekonomsku saradnju sa Srbijom kroz bilateralne dogovore.
Takođe vidim spremnost za angažovanje po pitanjima regionalne stabilnosti i bezbednosti na Balkanu. Sve to predstavlja veoma pozitivne pomake, i to pomake koji su, smatram, prilično novi. Ne bih bio ni približno ovoliko optimističan pre četiri ili pet godina, ili pre jedne decenije, ali mislim da se stvari sada menjaju.
To Srbiju čini potencijalno veoma atraktivnim partnerom za Sjedinjene Države. Zato sam veoma optimističan po pitanju budućnosti i mislim da će naredne godine biti presudne za suštinsko poboljšanje odnosa SAD i Srbije.
Kako zamišljate budućnost evropske bezbednosne i političke arhitekture? Kakvu ulogu u tome mogu da imaju zemlje izvan EU, poput Srbije?
Mnogo toga zavisi od ishoda rata u Ukrajini. Ovo je najrazorniji i najopasniji rat u Evropi od 1945. godine. Naša administracija pokušava da dovede do diplomatskog rešenja tog sukoba.
To ima implikacije po arhitekturu evropske bezbednosti, ali i ozbiljne posledice po sve ostale zemlje u regionu, na postsovjetskom prostoru – Moldaviju, Belorusiju, Gruziju – kao i na Balkanu. Jasno je da pristupi koji su dominirali u poslednjoj deceniji više nisu održivi. Moraće da se traže nova i kreativna rešenja.
Postoje različiti formati koji mogu biti produktivni. OEBS, na primer, i dalje ima ulogu u negovanju osećaja stabilnosti između Istoka i Zapada. Nažalost, u mnogo čemu se udaljio od svoje prvobitne svrhe – organizacije posvećene stabilnosti
Nadam se da će administracija Sjedinjenih Američkih Država preduzeti važne korake da vrati OEBS njegovoj prvobitnoj ulozi kada je reč o olakšavanju dijaloga i stabilnosti u regionu, a Srbija u tome svemu ima veoma bitnu ulogu kao važan regionalni akter.
Kada je reč o energetici, Evropa se nalazi u ekonomskoj krizi, koja je delom rezultat hroničnog deficita pristupačnim izvorima energije. To će morati da se reši. Sjedinjene Države imaju interes da snabdevaju evropske zemlje svojim LNG gasom i siguran sam da će to nastaviti.
Postali smo sve važniji izvoznik energenata za Evropu, ali ne znam da li će to biti dovoljno da pokrije ogromno evropsko tržište.
Evropski prosperitet je dobar i za Evropljane i za nas. Na nama je da pronađemo modele za obezbeđivanje održive putanje rasta nakon rata. Ne vidim mogućnost za suštinski napredak sve dok traje rat u Ukrajini, jer je prostor za političko-diplomatski manevar veoma uzak.
Nakon završetka rata postoje pragmatični i odgovorni koraci koje mogu preduzeti Evropljani, Sjedinjene Američke Države i drugi akteri u regionu, poput Srbije, kako bi se omogućila mirna koegzistencija, ekonomski rast i regionalna stabilnost.
Balkan se često opisuje kao region u kojem se ukrštaju interesi velikih sila. Da li verujete da će Zapadni Balkan postati oblast veće saradnje ili će se geopolitičko nadmetanje između SAD, Evropske unije, Rusije i Kine intenzivirati?
To će morati da se rešava kroz diplomatiju, mere deeskalacije i dijalog. Mislim da Sjedinjene Države imaju važnu ulogu u tome. Moramo iskreno priznati da SAD nikada neće preuzeti ulogu glavnog garanta bezbednosti na Balkanu, jer to jednostavno nije u američkom interesu.
To ne znači da Sjedinjene Države ne mogu i ne treba da igraju ulogu stabilizujuće sile kada je reč o bezbednosnim pitanjima na Balkanu i da potencijalno uravnotežuju pojedine evropske pristupe koji nisu uvek u skladu sa regionalnom stabilnošću.
Mislim da je u interesu Sjedinjenih Američkih Država da odigraju ulogu stablizujuće sile. Videćemo kakav će oblik to poprimiti u narednim godinama, ali svakako mislim da imamo važnu ulogu.
Kako vidite razvoj odnosa između Rusije i Zapada nakon završetka rata u Ukrajini? Predviđate li povratak na strateški dijalog ili ulazimo u produženu eru konfrontacije?
To zavisi od nas. Zavisi od toga šta Evropljani odluče da rade i ko će biti evropski lideri. Stvari se u Evropi brzo menjaju. Zapadnoevropske vlade se suočavaju sa sopstvenim političkim krizama, pa bismo za godinu ili dve mogli da gledamo potpuno drugačiju političku sliku u Evropi.
Takođe zavisi i od Rusije i od toga u kojoj meri će dugoročno definisati Zapad kao nepomirljivog neprijatelja ili kao konkurenta sa kojim je moguća neka vrsta koegzistencije.
Postoje i domaći izazovi u SAD – pitanja potrošnje i rastućeg deficita. Svi naši interesi mogu dugoročno da napreduju samo ako postoji stabilnost u Evropi, posebno na istočnom krilu NATO-a.
Zato mislim da je smanjenje američkog vojnog prisustva u Evropi i prepuštanje Evropljanima većeg dela odgovornosti za sopstvenu bezbednost dobar pravac.Ti koraci moraju biti praćeni strategijom koju predvode Sjedinjene Države za obezbeđivanje stabilnosti u regionu.
Smatram da Evropljani neće moći samostalno i nezavisno osmisliti održivu strategiju. Mislim da će Sjedinjene Države morati da pruže smernice i podršku za odgovorno rešavanje ovih izazova. Nadam se da rat može da se okonča pregovorima i sveobuhvatnim sporazumom, a ne samo sukobom.
Ovo je, na jednom nivou, rat između dve slovenske zemlje – Rusije i Ukrajine. Istovremeno ie i konfrontacija između Rusije i Zapada koja se odvija na ukrajinskom, a sve više i na ruskom tlu. Taj sukob nema vojno rešenje, ima samo diplomatsko rešenje.
Na nama je da ga pronađemo i da ga dosledno sprovodimo u narednim godinama. Mislim da predsednik ima viziju za to, ali će biti potrebna velika politička volja i doslednost Bele kuće.
Bliski istok prolazi kroz duboke promene, od sukoba u Gazi, preko tenzija sa Iranom, do širih regionalnih napora ka normalizaciji odnosa. Kako ocenjujete dugoročne strateške interese Sjedinjenih Američkih Država?
Ako se posmatra obrazac američkog delovanja na Bliskom istoku, počev od vojnih kampanja u Avganistanu i Iraku, uočava se trend sve intenzivnijeg američkog angažovanja koji je, po mom mišljenju, učinio Sjedinjene Američke Države manje prosperitetnim i manje bezbednim, uz istovremeno značajno opterećenje njihovih resursa.
Bliski istok je za Sjedinjene Američke Države bio geopolitička i vojna močvara iz koje se poslednjih nekoliko decenija pokušavamo izvući.
I dalje postoji mogućnost da Sjedinjene Američke Države primene uzdržaniji pristup prema Bliskom istoku. Takav pristup ne podrazumeva potpuno povlačenje, već redefinisanje obima i načina američkog angažovanja.
To podrazumeva pronalaženje diplomatskog rešenja za krizu sa Iranom i održavanje uravnoteženih odnosa sa svim partnerima u regionu.
Zemlje Zaliva ostaju važni partneri SAD, Izrael će takođe ostati partner, ali moraćemo da pronađemo okvir koji uravnotežuje sve te interese, bez daljeg uvlačenja Sjedinjenih Američkih Država u regionalne sukobe koji nisu služili američkim interesima.
Šta je to „Quincy institute“?
Zbog toga se često opisuje kao zagovornik spoljnopolitičkog realizma i pragmatizma. Institut redovno učestvuje u debatama u Kongresu, medijima i akademskim krugovima u Sjedinjenim Američkim Državama.
Ko je Mark Emil Episkopos?