Pet nevladinih organizacija podnelo je Osnovnom državnom tužilaštvu u Rožajama krivične prijave protiv mitropolita budimljansko-nikšićkog Srpske pravoslavne crkve Metodija i predsednika Demokratske narodne partije Milana Kneževića.
Povod za prijave bile su njihove poruke nakon smrti generala Ratka Mladića, ratnog komandanta Vojske Republike Srpske, koji je 27. avgusta preminuo u pritvorskoj bolnici Haškog mehanizma.
Knežević je na platformi Iks objavio fotografiju generala uz poruku:
„Slava je večna, a patnja kratka. Svaka srpska kuća ima jednog Ratka.“
Mitropolit Metodije je na pomenu rekao da je Mladić bio „velikan, veliki Srbin i čovek vredan poštovanja“, dodajući da je narod u njemu prepoznavao, kako je naveo, „divne i svete odlike srpskih ratnika i vitezova“.
Krivične prijave potpisale su NVO „Promene“, „Endelus“, Bošnjački kulturni centar „Sandžak“, NVO „Arhitektura Sandžaka“ i Bošnjačka kulturna zajednica. Oni smatraju da bi se u ovim porukama mogli pronaći elementi krivičnog dela iz člana 370 Krivičnog zakonika Crne Gore.
Podnosioci prijava, međutim, prećutkuju važan deo zakonske odredbe na koju se pozivaju. Za postojanje krivičnog dela nije dovoljno samo to što se nekome određene izgovorene reči ne dopadaju.
Član 370 Krivičnog zakonika Crne Gore propisuje odgovornost ukoliko se odobravanjem, negiranjem ili značajnim umanjivanjem težine zločina postupa na način koji može da dovede do nasilja ili izazove mržnju prema određenoj nacionalnoj, verskoj ili drugoj zaštićenoj grupi.
Ni u Kneževićevoj objavi, niti u rečima mitropolita Metodija nema poziva na nasilje, pretnji bilo kom narodu, niti osporavanja prava žrtava na poštovanje. Reč je o odavanju počasti čoveku kojeg veliki deo srpskog naroda, posebno zapadno od Drine, pamti kao ratnog komandanta zaslužnog za odbranu Republike Srpske tokom najtežih godina njenog postojanja.
Činjenica da je Mladić pravosnažno osuđen pred međunarodnim sudom predstavlja deo pravne stvarnosti. Međutim, nijedna presuda ne može da poništi pravo srpskog naroda da sagledava celokupnu istorijsku ulogu generala, niti da porodicama poginulih pripadnika Vojske Republike Srpske ospori pravo da ga pamte kao svog komandanta.
Poštovanje prema bošnjačkim žrtvama ne bi smelo da bude sporno. Ali ono ne može biti jednosmerno, niti se može koristiti kao sredstvo za potiskivanje sećanja na srpske žrtve, stradanje Srba u Podrinju, masovni egzodus sarajevskih Srba i činjenicu da je Republika Srpska branjena u krvavom građanskom ratu u kojem su stradali pripadnici svih naroda.
Posebnu težinu kritikama upućenim mitropolitu Metodiju daje i njegova lična i porodična sudbina.
Mitropolit, čije je svetovno ime Ljubiša Ostojić, rođen je 1. aprila 1976. godine u Sarajevu. U tom gradu završio je osnovnu školu i prva dva razreda gimnazije, ali je njegova porodica zbog ratnih okolnosti bila primorana da napusti Sarajevo i preseli se u Podgoricu.
Zbog toga njegove reči o generalu Mladiću, kako se može razumeti, nisu samo politička poruka, već i stav čoveka koji je kao mladić lično iskusio rat, gubitak rodnog grada i prinudno napuštanje doma.
Pokušaj da se takav lični odnos prema ratnim događajima posmatra isključivo kroz jedan član Krivičnog zakonika dodatno otvara pitanje položaja desetina hiljada sarajevskih Srba koji su tokom rata ostali bez svojih domova.
