Od SAD do Velike Britanije, vlade širom sveta ponovo preuzimaju vlasničke udele u privatnim kompanijama i razmatraju nacionalizaciju čitavih sektora. Takve mere pravdaju nacionalnom bezbednošću, otpornošću privrede i zaštitom potrošača.
Političari širom sveta ponovo pokazuju sve veće interesovanje za direktno učešće države u privredi. Dok se neke vlade odlučuju za sticanje manjinskih udela u privatnim kompanijama, druge razmatraju povratak čitavih industrija pod državnu kontrolu. Taj trend, koji je tokom prethodne decenije doveo do nacionalizacije imovine vredne oko pola biliona dolara, obuhvata sektore od kritičnih minerala i poluprovodnika do energetike, vodosnabdevanja i saobraćaja.
U Sjedinjenim Američkim Državama država je u poslednje vreme stekla vlasničke udela u desetinama kompanija iz strateških sektora. U Velikoj Britaniji premijer Endi Burnam želi da prethodno privatizovane komunalne usluge vrati pod državnu kontrolu. Slični potezi beleže se i u drugim delovima sveta, dok političari svoje odluke najčešće obrazlažu potrebom da se zaštite nacionalni interesi.
Pandemija i ratovi ojačali argumente za veću ulogu države
Pandemija kovida 19 pokazala je koliko poremećaji u globalnim lancima snabdevanja mogu da ugroze dostupnost ključnih proizvoda i sirovina. Istovremeno, u SAD i Evropi jačaju političke snage koje za pad industrijske proizvodnje i pritisak na životni standard krive globalizaciju i međunarodnu trgovinu.
Dodatni podsticaj državnim intervencijama predstavljaju kritike zbog visokih cena i navodnog monopolskog ponašanja velikih kompanija. Ratovi u Ukrajini i Iranu dodatno su ojačali argument da država mora imati veći uticaj nad strateškim investicijama i industrijama koje su važne za nacionalnu bezbednost.
Zbog toga su se u politički mejnstrim vratili različiti oblici industrijske politike – od carina i subvencija do direktnog usmeravanja privrede i državnog vlasništva. Međutim, činjenica da određeni problem zahteva državnu intervenciju ne znači automatski da država treba da postane vlasnik kompanija koje želi da podrži.
Kada država postane vlasnik, sama sebi postaje regulator
Jedan od osnovnih problema industrijske politike jeste sprečavanje situacije u kojoj regulator počinje da štiti interese proizvođača umesto potrošača. Kada država preuzme vlasništvo nad kompanijom, ovaj problem može postati još ozbiljniji.
Tada isti politički sistem može istovremeno da postavlja pravila, nadzire njihovo sprovođenje i upravlja preduzećem na koje se ta pravila odnose. Granica između javnog interesa i interesa konkretne kompanije postaje nejasna, a političke odluke mogu početi da se donose kako bi se zaštitila državna imovina, čak i kada to znači slabljenje konkurencije.
Postoji i opasnost od netransparentnog dodeljivanja subvencija i drugih oblika pomoći. Vlade mogu biti pod pritiskom da finansijski podrže politički važne industrije, čak i kada one ostvaruju loše rezultate. Ako se takvi gubici pokrivaju novcem poreskih obveznika, država vremenom dobija i finansijski interes da ograničava konkurenciju i štiti kompanije koje inače ne bi mogle uspešno da posluju.
Privatizacija nije savršena, ali državno vlasništvo nije jedina alternativa
Ni tržišna rešenja, naravno, nisu bez grešaka. Loše sprovedene privatizacije u pojedinim zemljama, uključujući Veliku Britaniju, pokazale su da prebacivanje kompanija u privatne ruke samo po sebi ne garantuje efikasnije poslovanje niti bolju zaštitu potrošača.
Ipak, između direktnog državnog upravljanja i potpunog odsustva regulacije postoji širok prostor za nezavisni nadzor. Regulatori koji nisu direktno uključeni u poslovanje kompanija mogu da postavljaju pravila, sprečavaju zloupotrebu tržišne moći i zahtevaju transparentnost, a da pritom ne postanu vlasnici preduzeća koje nadziru.
Takav model ne uklanja sve probleme, ali omogućava jasnije razdvajanje političkog odlučivanja, regulatorne kontrole i poslovnog upravljanja.
Državna pomoć ne mora da znači državno vlasništvo
Zagovornici državnog vlasništva često tvrde da država mora da poseduje kompaniju kako bi poreski obveznici imali koristi od ulaganja javnog novca. Međutim, to nije jedini način da se takva ulaganja opravdaju.
Ako kompanija uz državnu pomoć proizvodi dobra ili pruža usluge od šireg javnog značaja, korist za društvo može predstavljati opravdanje za subvenciju. Profitabilne kompanije će, osim toga, kroz poreze doprinositi javnim prihodima. U slučajevima kada nedostatak kapitala koči razvoj važnih inovacija, država može koristiti bespovratna sredstva, povoljne zajmove ili druge oblike finansiranja, bez preuzimanja potpunog vlasništva.
Na taj način država može da podrži sektore od strateškog značaja, a da ne preuzme i sve rizike neefikasnog upravljanja koji dolaze sa direktnim vlasništvom.
Istorija državnog vlasništva uglavnom se završava razočaranjem
Državno vlasništvo se kroz istoriju u talasima vraćalo kao odgovor na ekonomske krize, ratove i društvene probleme. Međutim, ti talasi su se često završavali sličnim scenarijem: rastom neefikasnosti, političkim mešanjem u poslovanje, finansijskim gubicima i kasnijim povratkom privatizaciji i tržišnoj konkurenciji.
Zato bi države trebalo da budu oprezne kada, suočene sa realnim problemima, posežu za najdirektnijim oblikom intervencije. Podsticanje inovacija, zaštita strateških sektora i sprečavanje monopola mogu biti legitimni ciljevi javne politike, ali njihovo ostvarivanje ne zahteva nužno da država postane vlasnik kompanija.
Konkurencija i privatno preduzetništvo i dalje ostaju među najvažnijim pokretačima ekonomskog razvoja. Ako se istorija ponovi, svet bi još jednom mogao da otkrije da je državno vlasništvo mnogo lakše uvesti nego iz njega uspešno izaći.
