Društvene mreže postale su jedan od ključnih prostora političke komunikacije, oblikovanja javnog mnjenja i uticaja na birače tokom predizbornih kampanja. Pored tradicionalnih medija, političke poruke sve češće se plasiraju putem digitalnih platformi, gde algoritmi, viralni sadržaji i ciljano oglašavanje mogu značajno da utiču na percepciju političkih aktera i izborno opredeljenje građana.
Koliko društvene mreže zaista utiču na rezultate izbora, gde je granica između političke promocije i manipulacije javnim mnjenjem i kakvu ulogu u savremenim kampanjama imaju dezinformacije i digitalna propaganda, za našu rubriku govori politički analitičar Centra za društvenu stabilnost Aleksa Grubešić, koji analizira političke i društvene posledice sve snažnijeg uticaja digitalnih platformi.
Da li se političke kampanje danas dobijaju programima i terenskim radom ili sposobnošću da se nametne dominantan narativ na društvenim mrežama?
Upravo smo na primeru pobede tzv. Studentske liste mogli da vidimo da politički program i plan koji se nude na izborima ne znače gotovo ništa. Njihovu kampanju je odlikovala anti-politička retorika koja se zasnivala samo na protivljenju aktuelnoj vlasti i Aleksandru Vučiću, ali bez jasnog stava o mnogim ključnim pitanjima. I svakako da su tu kampanju nosile društvene mreže koje su isključivo gađale emocije ljudi kojima politika nije u prvom planu, tako da svakako može da se kaže da su one danas jedan od vodećih alata u političkoj borbi. Borbi koja dobija nove obrise jer se iz dana u dan raskršta sa konvencionalnim načinom vođenja politike u Srbiji.
Da li je danas važnije imati dobar politički program ili sposobnost da se privuče pažnja na mrežama?
Verujem da će politika morati da se vrati u prvi plan jer mi deluje nemoguće da ljudi konstantno nešto podržavaju na bazi emocija (bile to ljubav ili mržnja), a ne na osnovu logičkih izbora politike koju žele da podrže. Vreme će neke stvari iskristalisati i, u Srbiji će se, verujem, ponovo roditi jaki ideološki pravci i politike, na osnovu kojih će ljudi donositi odluke.
Ko zapravo kontroliše istinu?
Istinu je uvek kontrolisao onaj ko poseduje sredstva za plasiranje informacija, koja god ta sredstva bila. Nekada je to bio radio, pa televizija, a danas vidimo da internet i onlajn platforme poput društvenih mreža u tome imaju sve veći uticaj. Ne postoji apsolutno objektivan medij, postoji samo medij koji plasira ono što njegov vlasnik želi i što diktira kao uređivačku politiku. Zato ljudi uvek treba da se pitaju ko je taj koji kontroliše medij, koji su to centri moći i šta oni žele da mi znamo ili da iz informacija zaključimo.
