Neki Iranci su se nadali da će strana intervencija svrgnuti režim, ali umesto toga, rat između SAD i Izraela je oštetio sredstva za život i ojačao one na vlasti.
Dok se Donald Tramp ove nedelje kolebao između pretnji novom vojnom akcijom protiv Irana i predviđanja da je trajni sporazum o prekidu vatre neizbežan, mnogi Iranci su ostali iscrpljeni i obuzeti neizvesnošću.
Uprkos delimičnom ukidanju obustave interneta koja je počela kada je rat počeo 28. februara, strahovi od pogoršanja represije kod kuće takođe su podstakli pesimizam u pogledu budućnosti među nekima od onih sa kojima je Gardijan razgovarao.
Govoreći telefonom iz Teherana prošlog vikenda, Said, koji je učestvovao u velikim protestima protiv režima ranije ove godine i, kao i drugi, zamoljen da koristi pseudonim iz bezbednosnih razloga, rekao je da se plaši da je sada došlo ono što je smatrao najgorim mogućim ishodom.
„Mnogo ranije sam predvideo da ako SAD napadnu sa obećanjima da će nas spasiti i ostaviti bez definitivnog plana, kao što je ovaj trenutni prekid vatre, onda će to biti najgori ishod. Ekonomija je gora nego što je bila 28. decembra [kada su protesti počeli] i sa brojem racija, hapšenja i pogubljenja svakodnevno, ostali smo sa ohrabrenim režimom. Zaista smo u teškoj situaciji“, rekao je on.
Za Saida, posledice su produbile ne samo političke strahove već i podele unutar porodica, otkrivajući generacijske linije razdora oko toga kako se kriza razume.
Na pitanje da li su njegovi stavovi široko deljeni, opisao je oštra neslaganja među prijateljima i rođacima. „Neki od starijih članova moje porodice izgleda misle da smo mi [mladi demonstranti] isprani mozgovi i da smo osramotili zemlju“, rekao je. „Veruju svemu što je rečeno na državnoj televiziji i ne shvataju da režim pogubljuje mlade ljude samo zato što su protestovali. Misle da su bili špijuni.“
Antivladini protesti koji su počeli u decembru i proširili se širom zemlje dočekani su smrtonosnim obračunom snaga bezbednosti, prema podacima grupa za ljudska prava. Hiljade ljudi je ubijeno, više od 50.000 uhapšeno, prema američkoj novinskoj agenciji Aktivista za ljudska prava (HRANA), a najmanje 226 ljudi je pogubljeno ove godine, prema podacima norveške nevladine organizacije za ljudska prava u Iranu (IHRNGO).
U međuvremenu, režim je navodno postavio vojne kabine za obuku u glavnom gradu kako bi civile naučio kako da rukuju kalašnjikovima, u nastojanju da ih pripremi za oružje ako se rat nastavi. Skupovi provladinih grupa u vojnim džipovima sa mitraljezima preplavili su društvene mreže.
Elnaz, aktivistkinja za ljudska prava sa sedištem u glavnom gradu, rekla je: „Ne podržavaju svi sistem ili nisu svi zainteresovani za rat. Upotreba dece i tinejdžera u inspekcijama kontrolnih punktova, kao i emitovanje obuke za rukovanje oružjem na televiziji, izazvali su široku zabrinutost. Mnogi aktivisti za prava dece protestovali su, tvrdeći da rat ne treba normalizovati.“
Slike koje prikazuju decu kako drže mitraljeze zabrinule su mnoge Irance, dodala je. „Činjenica da su deca i tinejdžeri viđeni kako drže mitraljeze, što je državna televizija prenela, izazvala je ozbiljnu zabrinutost.“
U senci hapšenja i racija, drugi kažu da su se njihovi početni stavovi o stranoj intervenciji promenili, dok strahovi od onoga što predstoji sve više dominiraju njihovim mislima.
Amir, vlasnik preduzeća iz Mešheda, rekao je da se nekada očajnički nadao američkoj intervenciji, verujući da bi spoljni pritisak mogao doneti političke promene. Ali nakon što je bio svedok pogoršanja ekonomije i onoga što je opisao kao pogoršanje stanja ljudskih prava, sada se pita da li je cena bila previsoka.
„Osećam se poniženo“, rekao je. „Ovo nije prekid vatre. To je beskrajna licitacija između SAD i Islamske Republike oko naših života i naše krvi.“
Trampovi komentari prošlog meseca o bombardovanju Irana „nazad u kameno doba“ nastavili su da ga proganjaju. „Vraćanje u kameno doba, a zatim tretiranje ovog rata kao poslovnog dogovora, dok menja svoja obećanja svakog minuta, zaista je ponižavajuće za gledanje“, dodao je.
„S druge strane, režim izgleda ima beskonačnu dužinu omče koja se samo steže. Ne znam kako da zaista izrazim kako se osećamo.“
„Ekonomski pakao“
Rastuće cene namirnica i osnovnih lekova, uz gubitak sredstava za život izazvan skoro 90-dnevnim nestankom interneta od strane vlasti, ostavili su mnoge u teškoj situaciji da zadovolje čak i osnovne potrebe.