Vremena u kojima živimo – nemirna, neizvesna, ispunjena brzom tehnologijom, brzim načinom života, uz veoma retko iskreno slušanje jedni drugih, takva vremena navode nas da se okrenemo domenu humanistike.
Čemu služe društveno-humanističke nauke? Pitanje koje sam nebrojeno puta čula. Upravo su one beg u kutak koji daje osećaj topline, produhovljenosti, buđenje empatije, i na kraju, vraćanja sebi. Jer, njihova vrednost nisu samo odgovori nego stalno traganje za suštinom, pored davnopostavljenih akademskih i moralnih postulata, koja apsolutno važe i danas. One su prozor u nas same, i prozor kroz koji možemo jasno osetiti jedni druge, tj. bolje razumeti interpersonalne i intrapersonalne odnose, i upravo je zbog toga od velike važnosti negovanje našeg duha. Obrasci se ponavljaju, i uprkos ogromnom napretku u digitalnom svetu, civilizacijskim promenama, ljudi se iznova suočavaju sa istim egzistencijalnim pitanjima.
Čovek nije deo sistema, on je najpre biće koje zapravo sistem ponekad ruši, a ponekad i pravi. Čovek koji misli, koji stvara, koji je ohol da često njegovo ponašanje prelazi u hibris, čovek koji ima strahove, koji ima veru, to sve su postavljeni obrasci ljudskih vrlina i mana, stara koliko i misteriozni tvorac dva najvažnija speva, Ilijade i Odiseje, čuveni Homer.
Film „Odiseja“ Kristofera Nolana pušten je ovog leta na bioskopska platna širom sveta. Čini se da je iščekivanje bilo ogromno, a da li i opravdano u smislu rediteljeve zamisli likova? Slažem se da mitološki likovi, naspram istorijskih ličnosti, mogu da služe mašti na volju, po pitanju boje kože, primerenog izgleda, i pitanja iskupljenja. Međutim, neka se tim pitanjem bave istoričari filma i drugi relevantni kritičari.
U svetlu ove filmske senzacije, da ne kažem, pod izgovorom njegovog „izbacivanja“, valja da se iskoristi ova prilika da se prisetimo našeg duha, i pravog pojma odiseje, kao pozadinu originalnog antičkog epa Odiseja.
Kroz peripetije koje glavni junak epa Odisej proživljava, bilo da su to sirene, Kirka, Polifem, zapravo prikazuju nas i našu večitu borbu sa usputnim životnim neprilikama. Odisejev dom je Itaka, gde ga čeka voljena Penelopa, koja odoleva proscima, čije strpljenje i ljubav su najviše dobro. U starogrčkoj tradiciji postoji pojam „nostos“ (νοστός) koji znači povratak kući. Dakle, može predstavljati povratak svojoj porodici, vrednostima i, samome sebi. Upravo ta njihova zajednička borba za očuvanje doma, pokazuju snagu porodice i zajedništva. Itaka je cilj koji Homer predstavlja kao dom, a šta je dom zapravo? Cilj je osećati dom u duši, na kakve god prepreke čovek naišao. To znači imati osobine herojskog etosa: biti strpljiv, nepokolebljiv i izuzetno hrabar. A najvažnije od svega, imati i očuvati svoj identitet, i, naravno, kroz svoje odiseje, sposobnost da čovek može uvek da se vrati sebi. Zato je važno u svom životu češće se izgubiti u društveno-humanističkim vodama, jer tako se bolje pronalazimo, bolje spoznajemo sebe. Ako je naše umeće razumevanja samih nas ograničeno, možda još uvek ne znamo gde je naša „Itaka“.
Autor: Dunja Vukić, klasični filolog
