Vanredni parlamentarni izbori održani 25. oktobra doneli su pobedu Studentskoj listi. Prema projekcijama CeSID-a i Ipsosa na osnovu 96 odsto obrađenog uzorka, osvojila je 52,9 odsto glasova, dok je lista „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“ dobila 38,8 odsto. Aleksandar Vučić priznao je poraz u izbornoj noći, prihvatajući da su njegovi politički protivnici obezbedili parlamentarnu većinu. Bio je to konkretan čin demokratske odgovornosti: prihvatanje odluke birača čak i kada ona znači politički poraz.
Ipak, samo dan kasnije, upad u televiziju Informer otvorio je uznemirujuće pitanje: da li će promenu parlamentarne većine pratiti poštovanje zakona ili pokušaji obračuna sa poraženima putem uličnog zastrašivanja?
Prema objavljenim izveštajima, demonstranti su tokom emitovanja programa ušli u prostorije televizije i sukobili se sa njenim glavnim i odgovornim urednikom i vlasnikom Draganom J. Vučićevićem i zaposlenima, dok je on pozivao policiju da interveniše. Portal 021 izvestio je da su predmeti bacani sa stolova i da je imovina oštećena, dok je ATV preneo izveštaje o pretnjama, pljuvanju i navodnom oštećenju ulaznih vrata. Takve scene ozbiljno ugrožavaju bezbednost zaposlenih i mogućnost redakcije da slobodno radi. Nijedan izborni rezultat ne daje pravo na takvo ponašanje. Glasački listić nije nalog za pretres. Parlamentarna većina nije vlasnički list za tuđu imovinu. Političko nezadovoljstvo nije dozvola da se upada na radna mesta novinara i od njih zahteva javno pokajanje pred okupljenom masom.
Svako ko smatra da je Informer prekršio zakon ima pravo da zatraži pokretanje postupka pred nadležnim organima. Ulazak u redakciju radi sprovođenja sopstvene pravde podriva samu vladavinu prava. Sloboda štampe gubi smisao ako važi samo za politički prihvatljive urednike.
Ovaj incident ujedno predstavlja ozbiljan test za političke aktere i državne institucije: hoće li prava novinara, zaposlenih i političkih neistomišljenika biti zaštićena bez obzira na njihovu pripadnost?
O budućoj parlamentarnoj većini sudiće se i prema tome da li nedvosmisleno brani prava svojih protivnika. Aktuelna vlast, policija i tužilaštvo već imaju obavezu da zaštite zaposlene, utvrde pojedinačnu odgovornost i spreče dalje nasilje. Svako povlačenje institucija pred masom šalje opasnu poruku da primena zakona zavisi od toga ko trenutno kontroliše ulicu.
Tenzije postaju naročito opasne kada se politička pobeda tumači kao pravo na ponižavanje poraženih. Pritisci na institucije, zastrašivanje redakcija i napadi na imovinu, u svim slučajevima u kojima su potkrepljeni dokazima, zahtevaju postupanje nadležnih organa. Izostanak reakcije omogućava da pojedinačni incidenti prerastu u obrazac nekažnjivosti.
Upravo u tom kontekstu poređenja sa komunističkom prošlošću dobijaju ozbiljan značaj. U Jugoslaviji je učvršćivanje komunističke vlasti 1944–1945. godine bilo praćeno progonom političkih protivnika i konfiskacijom imovine. Porodice progonjenih gubile su domove i sredstva za život, dok je politička osuda često prethodila bilo kakvoj mogućnosti delotvorne pravne odbrane.
Pouka tog perioda jeste koliko brzo etiketa „narodnog neprijatelja“ može postati opravdanje za gaženje prava pojedinca. Kada se ljudima poručuje da zbog svojih političkih uverenja ne zaslužuju zaštitu, otvara se prostor za odmazdu. Kada masa prisvoji pravo da presuđuje, ona potiskuje institucije. Kada se tuđa imovina tretira kao pobednički plen, ugrožava se sam temelj pravne sigurnosti. Ovo istorijsko poređenje služi kao upozorenje: prihvatanje ideje da pobednici imaju veća prava od poraženih otvara vrata političkoj samovolji.
Vučić je priznao izborni poraz. Pobednici sada moraju da pokažu da razumeju granice svoje pobede. Građani koji su glasali protiv njih zadržavaju sva svoja prava. Novinari koji ih kritikuju zadržavaju pravo da bezbedno rade. Privatna imovina mora ostati neprikosnovena. Srbija je glasala da bi odredila sastav svog parlamenta. Niko nije dobio mandat za političke čistke, prisilno pokajanje ili konfiskacije. Svaki pokušaj da se izborna pobeda pretvori u takvu dozvolu mora naići na jasnu osudu i institucija i javnosti.
