Protesti koji potresaju evropske države otvaraju pitanje sve dublje krize političkog legitimiteta. Da li je reč o autentičnom nezadovoljstvu građana ili o procesu u kojem različiti politički i ideološki pokreti nastoje da socijalne probleme pretvore u instrument borbe za vlast?
Od Francuske i Italije do Portugala, Albanije i Srbije, nezadovoljstvo se ispoljava kroz zahteve za boljim obrazovanjem, pristupačnijim stanovanjem i višim životnim standardom. Iako su povodi različiti, zajednička karakteristika jeste slabljenje poverenja u institucije.
Od građanskog nezadovoljstva do političke borbe
Evropski protesti sve češće prevazilaze prvobitne socijalne zahteve i dobijaju širu političku dimenziju. U takvom ambijentu granica između građanskog aktivizma i organizovane borbe za vlast postaje sve manje jasna.
U Francuskoj, gde postoji duga tradicija sindikalnih mobilizacija i studentskih pobuna, socijalno nezadovoljstvo često postaje osnova širih političkih pokreta. Dok deo evropske levice nastoji da objedini zahteve za ekonomskom jednakošću, desni i suverenistički pokreti nezadovoljstvo usmeravaju prema evropskim institucijama, migracionoj politici i pitanjima nacionalnog suvereniteta.
Srbija između protesta i političke mobilizacije
Srbija je nakon tragedije u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine prošla kroz snažan talas društvenog nezadovoljstva. Studentski protesti, prvobitno usmereni na odgovornost institucija, vremenom su dobili izraženu političku dimenziju.
Formiranje Studentske liste otvorilo je pitanje prelaska iz građanskog aktivizma u institucionalnu političku borbu. Međutim, moralni autoritet koji protestni pokreti nastoje da izgrade ne može predstavljati zamenu za jasan politički program i demokratski legitimitet.
Iskustvo Petog oktobra 2000. godine pokazuje da političke promene u Srbiji mogu nastajati kroz preplitanje domaćeg nezadovoljstva, opozicione mobilizacije i međunarodne podrške.
Evropa pred novom ideološkom podelom
Protesti u Francuskoj, Italiji, Albaniji, Španiji i Portugalu mogu se posmatrati kroz širi ideološki sukob koji dodatno polarizuje evropska društva.
Dok se u zapadnoevropskim državama nezadovoljstvo često povezuje sa ekonomskim i socijalnim pitanjima, u Albaniji su protesti snažno povezani sa sukobima vlasti i opozicije, korupcijom i institucionalnim legitimitetom.
Uprkos razlikama, zajednička karakteristika jeste podrivanje nepoverenja u tradicionalne političke institucije. Politička borba više se ne vodi isključivo između tipičnih stranaka, već i kroz studentske pokrete, građanske inicijative i društvene mreže.
Po pitanjima ove, sada već svetski aktuelne teme, Balkan Watch prenosi relevantna mišljenja.
Filip Grbić: Protesti u Srbiji i Albaniji mogu biti deo šireg sukoba međunarodnih političkih interesa
Istoričar Filip Grbić odgovorio nam je na pitanje koje se tiče moguće dublje ideološke povezanosti između studentskih protesta u Srbiji i Albaniji, te da li se može govoriti o takvim pokretima kao regionalnim trendovima.
Ocenjuje da protesti u Srbiji i Albaniji pokazuju slične obrasce političkog delovanja, iza kojih bi, prema njegovom mišljenju, mogli da stoje uticajni međunarodni centri moći.
On smatra da protesti često počinju široko postavljenim zahtevima, poput borbe protiv korupcije, vladavine prava ili utvrđivanja odgovornosti, ali da vremenom dobijaju širu političku dimenziju. Kao primere navodi proteste u Srbiji, pokrenute nakon tragedije u Novom Sadu, i proteste u Albaniji povezane sa ekološkim pitanjima i protivljenjem izgradnji velikog turističkog kompleksa.
Prema njegovom tumačenju, deo globalističkih političkih elita, nakon poraza demokrata na američkim predsedničkim izborima i povratka Donalda Trampa na vlast, učvrstio je svoje pozicije u Briselu i Londonu, odakle, kako tvrdi, nastoji da utiče na političke prilike u državama koje razvijaju saradnju sa Trampovim konzervativnim krugovima ili odstupaju od njihove agende.
Grbić posebno ukazuje na sličnost između protesta u Albaniji protiv turističkog projekta i protivljenja delu studenata u Srbiji izgradnji hotelskog kompleksa na mestu nekadašnjeg Generalštaba u Beogradu.
U tom kontekstu, on ocenjuje da studentski pokreti mogu postati instrument šire borbe za politički uticaj u manjim državama. Izražava sumnju da su protesti zasnovani na zahtevima za borbu protiv korupcije i vladavinu prava uvek spontani, smatrajući da iza pojedinih mobilizacija mogu stajati međunarodni akteri čiji interesi nisu neposredno vidljivi javnosti.
Prema njegovom zaključku, protesti u Srbiji i Albaniji mogu se posmatrati i kao deo šireg globalnog nadmetanja između konzervativnih i levo-liberalnih političkih elita.
Čedomir Antić: Evropa se suočava sa krizom poverenja i sve dubljom ideološkom borbom
Da li su protesti širom Evrope, izraz krize poverenja u političke institucije ili predstavljaju novu fazu ideološke borbe u kojoj se građansko nezadovoljstvo i „neposlušnost“ koriste kao sredstva za ostvarivanje političkih ciljeva i preuzimanje vlasti, više nam je rekao profesor istorije Čedomir Antić.
Antić ocenjuje da se talas protesta širom Evrope ne može posmatrati isključivo kao posledica krize političkog legitimiteta, već i kao nova faza ideološke borbe, koja se odvija u uslovima sve izraženijih društvenih i ekonomskih nejednakosti.
Prema njegovom mišljenju, tehnološki napredak i koncentracija kapitala doprineli su produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih, dok rastući uticaj oligarhijskih struktura otvara pitanje čijim interesima zapravo služe političke odluke. U takvim okolnostima, kako navodi, ponovo dobijaju na značaju marksističke ideje i kritika kapitalizma, ali i pitanje ko usmerava društveno nezadovoljstvo i pretvara ga u političku snagu.
On ukazuje da savremeni protestni pokreti ne moraju nužno da pribegavaju otvorenom nasilju kako bi izvršili pritisak na institucije, već se koriste blokadama, građanskom neposlušnošću i predstavljanjem sopstvenog pokreta kao žrtve. Ipak, naglašava da takvi oblici delovanja sami po sebi ne znače da protesti nisu autentični ili da iza njih stoje strani centri moći.
Kao primer dubokih društvenih podela navodi Francusku, gde su višegodišnje socijalne i političke tenzije u pojedinim periodima prerastale u nasilne nemire, uključujući sukobe u predgrađima i paljenje automobila.
Govoreći o Srbiji, on podseća na ranije studentske proteste i bojkote nastave, kao i na novije blokade univerziteta, ističući da je neophodno sagledati ne samo neposredne zahteve demonstranata već i ideološku pozadinu pokreta, izvore finansiranja, organizacionu strukturu i eventualne veze sa inostranim akterima.
Zaključuje da se Evropa istovremeno suočava sa krizom poverenja u institucije i intenziviranjem ideološke borbe za politički uticaj. Prema njegovoj oceni, ključno pitanje jeste ko oblikuje ciljeve protestnih pokreta, na koji način se nezadovoljstvo građana pretvara u političku moć i da li takva mobilizacija vodi institucionalnim reformama ili prvenstveno preraspodeli vlasti.
Pitali smo i da li će Francuska uspeti da prevaziđe krizu, s obzirom na burno političko-istorijsko nasleđe, ili će biti zaodenuta novim društvenim (i političkim) rukom.
Profesor Antić ocenjuje da se aktuelni protesti u Francuskoj mogu posmatrati kao izraz pobune siromašnih i društveno marginalizovanih slojeva, čije nezadovoljstvo, međutim, nije praćeno jasno definisanim političkim zahtevima, konkretnim programom i održivom vizijom promena.
Prema njegovom mišljenju, odsustvo jasne političke artikulacije dovodi do toga da socijalno nezadovoljstvo povremeno prerasta u nekontrolisano nasilje, što ukazuje na duboku krizu francuskog društva i vrednosti na kojima počiva republikanski poredak.
On smatra da su Francuskoj neophodne temeljne ekonomske, socijalne i institucionalne reforme, budući da se nagomilani problemi više ne mogu rešavati površnim merama i političkim marketingom.
Posebno ukazuje na raskorak između spoljnopolitičkih ambicija francuskog državnog vrha i svakodnevnih problema građana. Kao primer navodi Sen Deni, gde se stanovništvo, kako ističe, suočava sa zapuštenom infrastrukturom i nepovoljnim životnim uslovima, dok Francuska na međunarodnoj sceni nastoji da očuva status velike sile.
On upozorava da bi izostanak suštinskih reformi mogao dodatno da produbi društvene podele i ugrozi socijalnu koheziju. Zaključuje da budućnost Francuske neće zavisiti samo od njenog međunarodnog položaja, već pre svega od sposobnosti države da obnovi poverenje građana i odgovori na probleme koji se godinama gomilaju unutar francuskog društva.
Aleksandar Raković: Migracioni problemi i društvene podele produbljuju krizu u Evropi
Istoričar Aleksandar Raković podelio je sa nama stav o tome da li protesti širom sveta predstavljaju izraz društvenog nezadovoljstva ili ukazuju na dublju krizu evropskog identiteta i sve veće podele unutar evropskih društava.
Raković smatra da protesti širom Evrope predstavljaju složen društveni i politički fenomen koji se ne može objasniti isključivo nezadovoljstvom mladih ili ekonomskim teškoćama, već da u njihovoj pozadini stoje brojni faktori, uključujući socijalnu isključenost, probleme u obrazovnom sistemu, integraciju migrantskog stanovništva i sve izraženije društvene podele.
Prema njegovom mišljenju, slični obrasci nezadovoljstva mogu se uočiti u Francuskoj i Italiji, ali je neophodno razlikovati motive učesnika protesta i specifične okolnosti u kojima dolazi do njihovog izbijanja.
Posebno ukazuje na situaciju u pojedinim evropskim predgrađima, gde dugogodišnja socijalna marginalizacija, otežana integracija migrantskog stanovništva i tenzije između različitih društvenih grupa stvaraju uslove za eskalaciju nezadovoljstva, a da najrazorniju snagu daju upravo muslimanske mase u predgrađu.
On smatra da u takvim okolnostima protesti mogu prerasti u nasilne sukobe koji prevazilaze njihove prvobitne povode, zbog čega se otvara pitanje da li je reč o spontanim pobunama mladih ili širim društvenim procesima u kojima se prepliću politički interesi, identitetske razlike i socijalni problemi.
