Film „Digger“ stigao je u bioskope 1. oktobra, a prve kritike pokazuju da je nova crna komedija Alehandra Gonzalesa Injaritua uspela u najmanje jednom da izazove raspravu. Tom Kruz ovog puta ne igra čoveka koji treba da spreči katastrofu, već milijardera koji je prvo pomaže da se dogodi, a zatim pokušava da spase svet od posledica sopstvenih odluka.
Kruz tumači Digera Rokvela, ekscentričnog teksaškog naftnog milijardera čija kompanija buši na Grenlandu. Naučnici ga upozoravaju da curenje metana ugrožava stabilnost ledenog pokrivača, ali Rokvel ne želi da zaustavi proizvodnju i ugrozi zaradu.
Odluka ima katastrofalne posledice. Dolazi do eksplozije, ogroman deo grenlandskog leda se odvaja i počinje da se kreće prema Evropi, a poslovna odluka jednog milijardera prerasta u globalnu krizu.
Tek tada Rokvel pokušava da uradi ono što bi publika očekivala od lika kojeg igra Tom Kruz da spase svet.
Problem je što ga ovog puta spasava od katastrofe koju je i sam pomogao da izazove.
Satira koja ne pokušava da bude suptilna
Već sama premisa pokazuje da Injaritu ne pokušava da napravi suptilnu priču. „Digger“ je otvorena satira o fosilnoj industriji, pohlepi, koncentraciji moći i sposobnosti ljudi da ignorišu poznate rizike sve dok posledice ne postanu nemoguće za zanemarivanje.
Upravo tu su se kritičari podelili.
Džejk Bitl iz Grista, koji se godinama bavi klimatskim promenama, u Rokvelu vidi lako prepoznatljivu karikaturu moćnog naftnog direktora. Njegovo bogatstvo omogućava mu da se izoluje od posledica industrije koja ga je učinila bogatim, dok istovremeno veruje da upravo on najbolje zna kako da reši problem koji je pomogao da nastane.
Bitl smatra da film time pojednostavljuje mnogo složenije pitanje odgovornosti za klimatsku krizu. Ona se ne završava na jednom pohlepnom milijarderu, već se proteže kroz kompanije, vlade, finansijski sistem i potrošače.
Da li je poruka previše očigledna?
Sličnu zamerku ima i Piter Bredšo iz Gardijana, koji smatra da film toliko snažno naglašava svoju poruku da ona vremenom gubi deo efekta.
Naftni milijarder dobija upozorenje naučnika, ignoriše ga zbog profita, izaziva katastrofu i zatim pokušava da se predstavi kao čovek koji će je rešiti. Gledaocu praktično nije ostavljen prostor da ne razume šta Injaritu želi da kaže.
Džastin Čeng iz Njujorkera „Digger“ vidi kao apokaliptičnu farsu koja pokušava da istovremeno govori o klimatskim promenama, kapitalizmu, politici, bogatstvu i moći, a da pritom ostane crna komedija.
Upravo ta ambicija za deo kritičara predstavlja njegovu najveću snagu, a za druge najveći problem.
Time Out bio je znatno pozitivniji i filmu je dao četiri od pet zvezdica, ocenjujući da kombinacija apsurda, crnog humora i velikih tema funkcioniše upravo zato što film nema nameru da bude suptilan.
„Dr. Strangelove“ za klimatsko doba?
Džejk Kojl iz Associated Pressa povukao je zanimljivu paralelu sa Kubrikovim klasikom „Dr. Strangelove“.
Stenli Kjubrik pronašao je apsurd u svetu koji je napravio dovoljno nuklearnog oružja da uništi samog sebe. Injaritu sličan apsurd pronalazi u društvu koje razume klimatske promene, ali nastavlja da donosi odluke koje problem dodatno pogoršavaju.
Rokvelu niko ne krije opasnost. On dobija upozorenja, ali ih ekonomski interes nadjačava.
U tome se nalazi jedan od centralnih motiva filma: šta se događa kada ljudi koji imaju dovoljno informacija i moći da spreče katastrofu odluče da reaguju tek kada cena nečinjenja postane veća od cene promene?
Film ipak ne krivi samo naftne kompanije
Ejmi Nikolson iz Los Anđeles tajmsa uočava nešto više nijansi u sceni u kojoj Rokvel pred evropskim predstavnicima brani industriju koja ga je obogatila.
Njegov argument je neprijatan, ali jednostavan: društvo rado osuđuje fosilna goriva, dok istovremeno želi jeftine letove, automobile, proizvode sa drugog kraja sveta i životni standard koji je još snažno povezan sa naftom i gasom.
To Rokvela ne pretvara u pozitivnog junaka, ali komplikuje jednostavnu podelu između „zlog milijardera“ i ostatka sveta.
Odgovornost tada više nije samo njegova. „Digger“ postavlja pitanje društva koje želi niže emisije, ali se mnogo teže odriče pogodnosti sistema koji te emisije proizvodi.
Zašto je Tom Kruz savršen izbor?
Možda najzanimljiviji element filma nije sama klimatska poruka, već odluka da glavnu ulogu dobije Tom Kruz.
Decenijama je gradio imidž čoveka koji preuzima kontrolu kada svi drugi zakažu. Serijal „Nemoguća misija“ gotovo ga je pretvorio u simbol holivudskog heroja koji može da spreči katastrofu bez obzira na okolnosti.
Injaritu taj imidž okreće naglavačke.
Diger Rokvel takođe je potpuno uveren da je upravo on čovek koji može da spase svet. Razlika je u tome što je istovremeno jedan od ljudi zbog kojih je svetu potrebno spasavanje.
Zato Kruzov poznati filmski imidž postaje deo šale. Čak i kada shvati da je pogrešio, Rokvelovo ogromno samopouzdanje ne nestaje – katastrofa mu samo pruža novu pozornicu da pokaže koliko je važan.
Može li klimatska katastrofa da bude dobra komedija?
Na tom pitanju kritičari se najviše razilaze.
Za jedne je preterivanje upravo ono zbog čega „Digger“ funkcioniše. Film nije zamišljen kao realističan prikaz energetske tranzicije, već kao groteskna komedija koja stvarne obrasce ponašanja dovodi do apsurdnog ekstrema.
Za druge je problem što je osnovna poruka već dobro poznata. Publika zna da fosilna goriva doprinose klimatskim promenama, da industrija ima snažne finansijske interese i da je prelazak na drugačiji energetski sistem komplikovan.
Injaritu zato ne nudi plan za rešavanje klimatske krize. Njega više zanima apsurd društva koje zna da ima problem, ali se teško odriče stvari koje taj problem nastavljaju da stvaraju.
Možda zbog toga najzanimljivije pitanje „Diggera“ nije da li će Rokvel uspeti da spase planetu.
Mnogo je zanimljivije pitanje zašto toliko često očekujemo da će ljudi i sistemi koji su učestvovali u stvaranju problema na kraju biti upravo oni koji će pronaći njegovo rešenje.
