Dok je Evropa tek upoznavala mogućnosti električne energije, u srcu Šumadije dogodio se istorijski trenutak koji će Srbiju upisati među pionire elektrifikacije. U leto 1884. godine, u kragujevačkom Vojno-tehničkom zavodu, zasijala je prva električna sijalica u našoj zemlji.
Iza tog poduhvata stajali su vizija jednog inženjera, razvoj domaće industrije i želja da Srbija uhvati korak sa tehnološki najnaprednijim državama tadašnje Evrope.
Upravo tu, u krugu Vojno-tehničkog zavoda, avgusta 1884. godine, električna energija prvi put je upotrebljena za osvetljavanje jednog industrijskog postrojenja u Srbiji. Bio je to događaj koji je daleko prevazilazio značaj jedne fabrike. Označio je početak novog poglavlja u razvoju srpske industrije i najavio vreme u kojem će električna energija postati neizostavan deo života.
Od Topolivnice do jednog od najmodernijih industrijskih centara
Da bi se razumeo značaj prvog električnog osvetljenja, potrebno je vratiti se u vreme kada je Kragujevac postajao industrijsko srce Srbije.
Još u vreme kneza Miloša Obrenovića prepoznata je potreba da mlada država razvije sopstvenu proizvodnju oružja i vojne opreme. Tako je 1837. godine postavljen temelj buduće Topolivnice, iz koje će se razviti jedan od najvažnijih industrijskih kompleksa u zemlji.
Prvi top izliven je 1853. godine, a razvoj proizvodnje postepeno je pretvarao Kragujevac u značajno industrijsko središte. Nekadašnji Arsenal prerastao je u Vojno-tehnički zavod, ustanovu koja je okupljala stručnjake različitih profila i uvodila savremene proizvodne metode.
U drugoj polovini 19. veka evropska industrija prolazila je kroz velike promene. Razvoj mašinstva, metalurgije i elektrotehnike menjao je način proizvodnje, a industrijski pogoni sve više su zavisili od novih tehničkih dostignuća.
Kragujevac je nastojao da prati taj razvoj. U Vojno-tehničkom zavodu podizane su nove fabričke zgrade, nabavljane moderne mašine i unapređivana proizvodnja.
Među najvažnijim ljudima tog vremena bio je inženjer Todor Toša Selesković, čije će ime ostati neraskidivo povezano sa prvim električnim osvetljenjem u Srbiji.
Todor Toša Selesković – inženjer i vizionar
Rođen u Beogradu 1856. godine, Todor Toša Selesković školovao se u Nemačkoj, u Karlsrueu, tada jednom od važnih centara mašinske industrije i tehničkog obrazovanja.
Stečeno znanje i iskustvo doneo je u Srbiju, gde je postao jedan od najznačajnijih stručnjaka angažovanih na modernizaciji Vojno-tehničkog zavoda u Kragujevcu. Na njegovom čelu, odnosno u rukovodstvu tehničkog razvoja, nalazio se od 1881. godine, a njegov uticaj na razvoj fabrike i grada bio je izuzetno veliki.
Selesković nije bio čovek koji se zadovoljavao postojećim načinom rada. Pratio je evropske inovacije, interesovao se za nove mašine i tehnologije i nastojao da ih primeni u domaćoj industriji.
Posebnu pažnju privukao mu je razvoj električnog osvetljenja. U Evropi su tih godina predstavljani novi sistemi proizvodnje i korišćenja električne energije, a mogućnost da se fabrički pogoni osvetle bez upotrebe tradicionalnih izvora svetlosti otvarala je sasvim nove mogućnosti.
Selesković je u tome video praktično rešenje za potrebe kragujevačke fabrike. Smatrao je da bi električno osvetljenje omogućilo rad tokom noći, produžilo proizvodno vreme i povećalo efikasnost Vojno-tehničkog zavoda.
Svoju ideju izneo je tadašnjem upravniku fabrike Pavlu Šafariku, predloživši nabavku dinamo-mašine i prateće opreme. Ideja je prihvaćena, a uz podršku vojnih vlasti otvoren je put za realizaciju poduhvata koji će ući u istoriju.
Leto 1884. godine – trenutak kada je zasijala prva sijalica
Godine 1884. završena je izgradnja nove zgrade Čaurnice, jednog od pogona Vojno-tehničkog zavoda. Selesković je insistirao da upravo ovaj objekat dobije električno osvetljenje.
Za realizaciju projekta nabavljena je oprema nemačke kompanije „Sigmund Šukert” iz Nirnberga, poznate po proizvodnji električnih mašina i uređaja.
Centralni deo sistema činila je dinamo-mašina jednosmerne struje, snage oko pet konjskih snaga, uz odgovarajuće kablove i instalacije. Oprema je obuhvatala 30 sijalica sa ugljenim vlaknima, jačine po 16 sveća, kao i dve snažne lučne lampe od po 1.200 sveća.
Za današnje prilike to možda ne deluje naročito impresivno, ali u drugoj polovini 19. veka predstavljalo je izuzetno moderno tehničko dostignuće.
Posebnu važnost događaju dala je poseta kralja Milana Obrenovića i kraljice Natalije Kragujevcu. Njihov dolazak iskorišćen je i kao prilika da se pred najvišim državnim predstavnicima prikaže nova tehnologija. Tako je u leto 1884. godine u Čaurnici zasijala prva električna rasveta u Srbiji.
Događaju su prisustvovali kraljevski par, dvorska svita i predstavnici vlasti. Oduševljenje novim izumom bilo je veliko, jer je električna svetlost predstavljala nešto što je do tada većini stanovnika Srbije bilo gotovo nezamislivo.
Prema zapisima koje prenose istoričari, kralj Milan je, zadivljen mogućnostima nove tehnologije, izgovorio reči koje su ostale zapamćene kao simbol tog istorijskog trenutka:
„Dođe sunce i pred naša vrata!”
Te reči nisu bile samo izraz oduševljenja jednom tehničkom novinom. U njima se ogledala vera da Srbija može da izađe iz tehnološke zaostalosti i postane deo savremenog evropskog sveta.
Za svoj doprinos ovom poduhvatu Todor Toša Selesković odlikovan je Takovskim krstom, jednim od najznačajnijih državnih priznanja tog vremena.
Vojno-tehnički zavod – jedina fabrika koja je imala električno osvetljenje
Prvo električno osvetljenje u Čaurnici bilo je tek početak.
Već naredne, 1885. godine, Vojno-tehnički zavod dobio je još dve dinamo-mašine, osam lučnih lampi i dodatnih 100 sijalica.
Električna rasveta uvedena je u sve pogone i odeljenja fabrike, čime su stvoreni uslovi za organizovanje noćnog rada i neprekidnu proizvodnju kada je to bilo potrebno.
Značaj ovog koraka posebno je došao do izražaja tokom srpsko-bugarskog rata 1885. godine, kada su potrebe za vojnom opremom i municijom zahtevale intenzivan rad fabrike.
Dok su drugi industrijski pogoni i dalje zavisili od dnevne svetlosti ili tradicionalnih izvora osvetljenja, kragujevački Vojno-tehnički zavod već je raspolagao sistemom koji je omogućavao rad tokom noći.
Ipak, postojala je velika razlika između elektrifikovane fabrike i grada u kojem električnu energiju mogu da koriste svi stanovnici.
Iako je Kragujevac bio mesto prvog električnog osvetljenja u Srbiji, građani su na organizovano javno snabdevanje električnom energijom čekali znatno duže. Oko 1915. godine postojala je ograničena električna mreža namenjena pojedinim vojnim objektima, dok je šire gradsko snabdevanje uspostavljeno tek 1928. godine.
Tada je izgrađena gradska električna centrala sa dizel-motorom i generatorom, postavljene su trafostanice i podzemni kablovi, a električna energija počela je da stiže i do domaćinstava, radnji i drugih potrošača.
Prema podacima iz popisa 1931. godine, Kragujevac je imao 27.208 stanovnika i 2.870 pretplatnika na električnu energiju.
Tako je grad koji je prvi u Srbiji upoznao električno osvetljenje u industriji tek nekoliko decenija kasnije dobio mogućnost da ono postane deo svakodnevnog života njegovih stanovnika.
Od Kragujevca do evropske izložbe u Parizu
Tehnički napredak Vojno-tehničkog zavoda nije ostao neprimećen ni izvan granica Srbije.
Već 1889. godine, na Svetskoj izložbi u Parizu, održanoj povodom stogodišnjice Francuske revolucije, srpska industrija predstavila je svoje proizvode i dostignuća.
Kragujevački Vojno-tehnički zavod učestvovao je sa 42 proizvoda i pet mašina, a njegovi eksponati nagrađeni su sa pet srebrnih i jednom bronzanom medaljom.
Bio je to značajan uspeh za industriju jedne relativno male evropske države, koja je nastojala da izgradi sopstvenu proizvodnu i tehničku osnovu.
U tom uspehu važnu ulogu imao je upravo Todor Toša Selesković. Njegov rad nije se završavao na uvođenju električnog osvetljenja. Zalagao se za modernizaciju fabrike, razvoj železnice, unapređenje komunalne infrastrukture, vodovoda i kanalizacije.
Njegova vizija prevazilazila je fabričke zidove. Želeo je moderan Kragujevac, grad koji će imati industriju, infrastrukturu i uslove za razvoj u skladu sa evropskim standardima.
Selesković je preminuo 1901. godine, ali je iza sebe ostavio značajno nasleđe i trag u istoriji srpske industrije.
Muzej „Stara livnica” – čuvar sećanja na početke industrijalizacije
Danas se u Kragujevcu, u prostoru nekadašnjeg Vojno-tehničkog zavoda, nalazi Muzej „Stara livnica”, deo kompleksa koji čuva sećanje na početke srpske industrijalizacije.
Stare fabričke zgrade, sačuvane mašine i istorijski predmeti svedoče o vremenu kada se u ovom gradu stvarala moderna srpska industrija. Među tim predmetima u muzeju posebno mesto pripada prvoj električnoj sijalici koja se i danas čuva u Kragujevcu.
