Neoosmanizam je izraz koji je osmislio Dr Darko Tanasković, profesor beogradskog Univerziteta, filolog orijentalista, islamolog, diplomata i pisac.
Izraz Neoosmanizam profesor Tanasković pokušava definiše na sledeći način:
Neoosmanizam je nacionalistička, islamistička i panturkistička ideologija koja zagovara obnovu uticaja Osmanske imperije, tačnije današnje Republike Turske na prostoru bivšeg Osmanskog carstva, odnosno na prostoru izvan granica današnje Republike Turske.
Glavne odlike:
• Stvaranje zone uticaja, odnosno interesne sfere u kojoj će Turska biti dominantna.
• Korišćenje meke moći kroz kulturu, škole, serije i ekonomsku pomoć.
• Spajanje turskog nacionalizma i tradicionalnih verskih vrednosti.
• Jačanje ekonomskih i političkih veza sa zemljama Zapadnog Balkana.
• Širenje turske trgovine i investicija u inostranstvu.
• Povećanje ugleda Turske kao važne svetske sile.
• Često izaziva strah i sumnju kod susednih država zbog sećanja na istoriju.
• Vlasti u Turskoj često negiraju agresivne ciljevi i ističu saradnju i mir.
Zvanična potvrda tvrdnji profesora Tanaskovića je došla od Ahmeta Davutoglua, bivšeg ministra spoljnih poslova u prethodnim vladama predsednika, tada premijera Erdogana.
On je takođe turski strateg koji je napisao knjigu „Strateška dubina“ u kojoj se opisuju strateški pravci delovanja Turske na prostoru nakadašnjeg Osmanskog carstva kao i načini na koje treba ostvarivati strateške interese.
Ti interesi su naravno veoma problematični iz perspektive naroda nad kojima se ponovo nadvija senka moćne Turske a čije je istorijsko sećanje na period turskog carstva veoma traumatično.
Moramo razumeti da su turski planovi veoma dugoročni, da se ne odnose na na par godina ili deceniju već se protežu kroz decenije do postizanja konačnih ciljeva.
George Friedman, osnivač Stratfora i jedan od vodećih geostratega današnjice, je u svojoj poznatoj knjizi ,,The next 100 years”, predvideo uspon Turske i sukobe izmedju Turske i federacije država koju predvodi Poljska (nekog oblika Intermarijuma o kome smo pisali) u Istočnoj Evropi.
Ovaj sukob bi trebao da se po njemu dogodi u drugoj polovini 21. veka.
Ono što je još više uznemirujuće je da je u istoj knjizi predvideo sukog Rusije i Ukrajine, 10 godina pre nego što se desio.
Hteli ili ne hteli ovakvi sukobi i napredak Turske će se odraziti na Srbiju i zato je važno da o ovoj temi govorimo.
Turska kao država od 85 miliona stanovnika sa površinom od 783 000km2 ima potencijal da bude ozbiljna regionalna sila.
Tako nešto ona sada jeste mada teži da zauzme poziciju na kojoj je bila na vrhuncu svoje moći kao Osmansko carstvo koje se prostiralo na tri kontinenta.
U jednom momentu od Beča do Kuvajta i od Sahare do Krima.
Tada je Turska bila jedna od najmoćnijih država na svetu, a znamo kakve je to posledice imalo po Evropu i još važnije po Srbiju.
Ta nova a opet stara Turska, sa svojim velikim potencijalima, pre svega demografskim, ekonomskim i vojnim ponovo teži da se širi u svim pravcima a ruku na srce, sem Irana na istoku nema silu koja bi mogla da joj parira.
Nota bene, u 21. veku napredovanje jedne sile neće izgledati kao što su to izgledala osvajanja u srednjem veku ili tokom svetskih ratova.
Sukob za prostor je višedimenzionalan, protokom vremena sve kompleksniji. Pre svega u pitanju je ekonomija, obaveštajni rad, demografija, borba u kulturnom prostoru za naklonost (ono što Amerikanci zovu borbom za „hearts and minds“) pa tek na kraju dolazimo do eventualnog kinetičkog sukoba.
Mogao bih mnogo da pišem o snazi današnje Turske republike ali ovaj tekst ipa ima ograničenja. Najkraće bismo mogli da navedemo da je Turska ekonomija 17. na svetu sa GDP od 1,34 hiljada milijardi dolara dok je turska vojska druga najsnažnija u NATO savezu.
Inače u Turskoj je i dalje obavezno služenje vojnog roka, tako da govorimo o milionima vojno sposobnih mladih muškaraca koje država može da mobiliše.
Ta vojska nije samo masivna već je i odlično opremljena, savremenim avionima, dronovima, tenkovima, borbenim brodovima…
Koliko je to veliki kontrast u poređenju sa Evropom koja je davno ukinula služenje vojnog roka, ima lošu demografiju i realno bi veoma teško sprovela mobilizaciju.
Moramo još istaći da Turska sama ima odličnu vojnu industriju koja je u stanju da proizvede gotovo sve što je vojsci potrebno i to kao veoma konkurentno oružje koje može da parira svima u svetu.
Neki od primera su čuveni dronovi Barjaktar, oklopna vozina i tenkovi, nove rakete, PVO sistemi i na kraju Turska sama radi na avionu pete generacije a ima i sopstveni svemirski program tj mogućnost da lansira satellite.
Upravo svo to oružje se pokazalo veoma efikasnim u Azerbejdžanu, Libiji, raznim delovima Afrike, Ukrajini i Siriji. Sva ta mesta su nekad bila deo Turskog carstva a turci su u njima u prethodnoj deceniji zabeležili uspehe!
Najznačajniji uspeh se desio krajem 2024. godine. Tada je došlo je do napada snaga bivšeg Al Nusra fronta na sirijsku vojsku koja je bila veoma iscrpljena teškim građanskim ratom koji je tada trajao 13 godina.
Preko 30 000 boraca Al Nusre je bilo obučeno i opremljeno od strane Turske i vodecih zapadnih sila.
Potpomognuti od strane turske armije, opremljeni savremenim sredstvima i kišom dronova uspeli su brzo da razbiju snage tadašnjeg predsednika Bašara Al Asada i za nedelju dana da završe rat koji je trajao 13 godina.
To nam je pokazalo efikasnost novog načina ratovanja a Turska je ponovo proživela momente iz 1516.-1517. godine kada je Osmansko carstvo osvojilo Siriju.
Ovaj veliki uspeh je medjutim stvorio nove probleme Turskoj koji se mogu pokazati fatalnim.
Naime doveo ih je na granicu sa Izraelom koji nikako ne želi da vidi moćnu Tursku na svojim granicama.
Upravo u ovim dešavanjima se možda nalazi način kako je moguće suzbiti veliku Tursku državu i poštedeti turske susede još jednog njihovog “Veličanstvenog stoleća”.
Erec Izrael ili država Izrael je od svog osnivanja 1948. godine, u stalnom sukobu sa okolnim arapskim državama.
U više ratova su se borili direktno ili indirektno protiv Sirije, Jordana, Egipta, Iraka, Libije, Hezbolaha iz Libana, Saudijske Arabije i drugih zalivskih monarhija.
Izrael je sve ratove ubedljivo dobio što je gotovo neverovatno uzevši u obzir koliko je mala jevrejska populacija u Islamskom moru.
Danas se Izrael bori protiv Irana i njegovih milicija u sukobu kome se kraj ne nazire.
Jevrejska vojska i Mosad su decenijama činili velike podvige ali da se ne zavaravamo, opstanak malog Izraela okruženog neprijateljima je bio moguć samo uz veliku pomoć zapadnih sila, pre svega SAD.
Uz takvu pomoć Izrael je sa skromnim resursima izrastao u regionalnu silu.
Izrael poseduje drastičnu premoć na vojnom, obaveštajnom i tehnološkom polju u odnosu na svoje susede. Takodje je i ozbiljna nuklearna sila koja ima verovatno oko 150 nuklearnih bombi!
Nakon ubedljivih pobeda u ratovima, jevrejska država uz pomoć SAD je naterala svoje susede da se pomire sa postojanjem Izraela i njegovom vodećom ulogom.
Kao ozbiljan rival je preostao šiitski Iran sa kojim je Jerusalim računao da će uz SAD izaći na kraj.
Sukob je trenutno u toku i videćemo kako će se završiti.
Medjutim ono što je važno za nas je da je Izrael veoma ozbiljno shvatio uspon Turske i to kao egzistencijalnu pretnju.
Čak dok sukob sa Iranom traje, rukovodstvo Izraela otvoreno govori da je Turska sledeći protivnik sa kojim se treba obračunati.
Realno, vojska Turske koja ima 85 miliona stanovnika je u Siriji na ovaj ili onaj način te su blizu granice sa Izraelom koji ima svega oko 10 miliona stanovnika.
Problemi u budućnosti su izvesni a Izrael kao drastično manja država ima razloga za brigu.
Kako je u opšte moguće da dođe do ovakvih sukoba između članica NATO-a, odnosno važnih saveznika SAD?
Objašnjenje za ovakve fenomene možemo naći u radu Pitera Zeihana, takođe važnog američkog geostratega koji je pored mnogih dela napisao “The Absent Superpower: The Shale Revolution and a World Without America”.
Ovo delo je izašlo 2016. godine gde je on tačno predvideo postepeno odstupanje SAD kao sa pozicije apsolutnog svetskog hegemona iz prostog razloga zato što im to više nije u interesu.
Takve tvrdnje se poklapaju sa nadolazecim delimičnim izolacionizmom SAD i “America first” politikom.
Kako se SAD bude povlačila kao globalni hegemon, što kaže Zeihan, otvaraće se sukobi na mestima koje je moć SAD držala pasivnim, odnosno regionalne sile će se sukobljavati pokušavajući da osvoje upražnjen prostor.
Ako se ovakve tvrdnje ostvare, u velikom delu sveta će se sa tugom sećati stabilnog perioda koji je omogućila globalna dominacija SAD.
E sad, kako Izrael planira da izadje nak kraj sa Turskom koja ga po potencijalima daleko premašuje?
Stratezi u Jerusalimu shvataju da ovaj poduhvat ne mogu da izvrše sami.
Svesni su i da SAD ovog puta neće ratovati umesto njih pa su pribegli pravljenu mreže saveznika koji strahuju od narastajuće moći Turske i žele da spreče obnovu velike Turske odnosno realizacije ideologije „Neoosmanizma“ u praksi.
Izrael je u prvom redu uspostavio savezničke veze sa Grčkom, državom koja se 1970-ih sukobila sa Turskom oko Kipra na kome je decenijama nestabilna situacija iako govorimo o članicama EU i NATO saveza.
Pored velikog nacionalnog duga, Grčka ima veliki budžet za odbranu kojim se trudi da održi Koliki toliki paritet u odnosu na Tursku, pre svega u mornarici i vazduhoplovstvu.
Zbog svega toga odnosi izmedju Izraela i Grčke su postali strateško savezništvo koje prožima pitanja odbrane, obaveštajnog rada, ekonomije, energetike i tehnologije.
Ideja je jasna, ukoliko bilo Grčka ili Izrael budu napadnuti od strane Turske braniće se zajedno!
Ovom dvojcu Izrael pridodaje manje saveznike poput hrišćana i Druza u Siriji i Libanu sa čijim elitama i milicijama Izrael dugo radi. Organizuje ih i pomaže.
Po mišljenu ovog autora, Ahilova peta sadašnje Turske je Kurdska populacija.
Kurdi su brojan narod, koji ima poseban jezik i kulturu, u glavnom muslimani suniti ali nemaju svoju državu.
Govorimo o populaciji od oko 40 miliona ljudi!
Procenjuje se da Kurda u Turskoj ima izmedju 15 i 20 miliona, mada zvanična statistika govori nešto drugačije.
Još gore po Turke je to što Kurdi imaju eksplozivnu demografiju, budući da su konzervativno i tradicionalno društvo za razliku od sada u mnogome vesternizovanih Turaka imaju daleko veće stope prirodnog priraštaja.
Uzmite to u obzir i spojte sa činjenicom da su Kurdi u poslednjih 100 godina žestoko diskriminisani od Turske države. Njihovi pokušaji političke organizacije su gašeni a otpor Kurda je brutalno slaman upotrebom vojske koja je počinila brojne zločine nad civilima.
Naravno da Izrael koristi ove činjenice i saradjuje sa Kurdskom manjinom u Turskoj.
Što se tiče Srbije, po mom mišljenu bi trebala da se približi savezu koji pravi Izrael a koji je usmeren obuzdavanju Turske.
Srbija ne treba da bude u prvom planu ovog saveza ali treba da ga podrži što je sada upravo i politika Beograda odnosno predsednika Aleksandra Vučića.
Naime Srbija veoma veoma tesno saradjuje sa Izraelom, posebno u domenu odbrane, ekonomije i tehnologije. (oružje, fabrike dronova, investicije…)
Takodje imamo istorijski bliske odnose sa Grčkom i Kiprom sa kojima pored istorije i vere imamo gotovo identične interese na Balkanu.
Nadolazeći okršaj ovih regionalnih sila će stvoriti prilike za Srbiju.
Pored prilika za namensku industriju stvoriće se mogućnost za Izraelske investicije koje sada nisu dobrodošle u mnogim zapadnim zemljama usled sukoba u Gazi.
Pored dobrih ekonomskih odnosa sa Turskom, koji su obostrano korisni a koji Beograd koristi za pasivizaciju negativnih akcija Turske u svom dvorištu, ne smemo zaboraviti delovanje Turske u poslednjim decenijama koje je isključivo usmereno protiv srpskih nacionalnih interesa.
Turska u muslimanima Balkana vidi svoju pešadiju u neprijateljskoj pozadini koje će im pomoći u budućnosti da realizuju svoje teritorijalne pretenzije.
Turska bila jedan od glavnih pokrovitelja raspada Jugoslavije gde je koliko je god mogla pomagala islamske snage u BiH i na KiM koje su ratovale protiv srpske vojske.
Za Srbiju je takođe veoma problematično delovanje Turske na prostoru Raške oblasti u kojoj živi znatna populacija islamske vere.
Tokom posete predsednika Erdogana tom delu Srbije, videli smo mnogo neprijatnih scena.
Turska decenijama utiče na taj deo Srbije i daje nam do znanja da može da izazove nemire ili da bude konstruktivna.
Dalje Turska vojno pomaže kako takozvano Kosovo tako i Federaciju BiH. Njihova pomoć se ogleda u donacijama u savremenom oružju, novcu, obuci, obaveštajnom radu, gradnji fabrika dronova itd…
Trebamo se zapitati prema kome je to sve usmereno?
Moguće je da će se Beogradu ukazati prilika da u isto vreme SAD bude odsutna a Turska zauzeta Izraelnom.
Ta prilika bi morala da se iskoristi da se poboljšaju pozicije srpskog faktora na Balkanu, pre svega u BiH i na prostoru KiM.
Ukoliko bi ovakva dešavanja ispratile promene u Nemačkoj i Francuskoj u vidu dolaska desnice na vlasta Beograd bi zaista imao priliku da ostvari svoje interese na post jugoslovenskom prostoru.
Medjutim to je više idealan scenario koje se retko ostvaruje.
Ako bih trebao da prognoziram dalji razvoj dogadjaja, smatram da je rast Turske i neki oblik sukoba sa Izraelom neizbežan.
Pitanje je kako će se taj sukob manifestovati i u kojim će se sve sferama voditi.
Mišljenja sam da će Izrael i njegovi regionalni saveznici nakon sukoba sa Iranom težiti da iskoriste strukturne slabosti Turske za postizanje svojih ciljeva.
Tu pre svega mislim na demokratski deficit, pad životnog standarda, etničke podele, nezadovoljstvo u vojsci itd…
Trebamo se podsetiti da je 2016. godine došlo do oružane pobune vojske usled nedemokratske vlasti Redžepa Tajipa Erdogana i njegove AK partije.
Pobuna je ugušena, u mnogome time što je Erdogan imao veliku podršku naroda.
Takve podrške danas više nema usled pada životnog standarda, gušenja nezavisnih institucija, velike korupcije, više od 20 godina na vlasti ostarelog Erdogana i njegove islamističke AK partije…
Upravo ovakvo nezadovoljstvo stvara plodno tle za potencijalne nemire i nestabilnost koju će Izrael iskoristiti za postizanje svojih ciljeva, odnosno pasivizaciju Turske.
Ostaje nam samo da vidimo u kolikoj meri će u tome biti uspešni.
