Sto trideset godina nakon osnivanja, Beogradska berza više nije finansijski centar kakav je nekada bila. Ipak, razvoj srpske ekonomije poslednjih godina otvara pitanje da li bi tržište kapitala moglo ponovo da dobije značajno mesto u privrednom životu zemlje.
Kontinuirani rast cena nekretnina u Srbiji poslednjih godina otvorio je pitanje zbog čega građani najveći deo svoje ušteđevine i dalje ulažu upravo u stanove i kuće. Odgovor nije samo u želji za sigurnošću, već i u činjenici da domaće tržište kapitala i Beogradska berza još nisu dostigli nivo razvijenosti kakav postoji u mnogim ekonomski razvijenim državama. Kada građani nemaju dovoljno razvijeno i likvidno tržište akcija i obveznica, izbor se najčešće svodi na štednju u bankama ili kupovinu nekretnina. Upravo zato rast tražnje za stanovima dodatno podiže njihove cene.
Brojke to potvrđuju bolje od bilo kog utiska. Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, ukupna vrednost prometovanih nepokretnosti u Srbiji dostigla je u 2025. godini rekordnih 8,1 milijardu evra, uz prosečan rast cena stanova od preko pet odsto godišnje. Novac koji bi u razvijenijim ekonomijama delom završio u akcijama, obveznicama ili investicionim fondovima, u Srbiji gotovo u potpunosti odlazi u beton.
* podaci na grafikonu preuzeti sa Republičkog geodetskog zavoda Srbije (RGZ)
Ali Srbija nije oduvek bila zemlja bez razvijene berze. Naprotiv naslednici onih koji danas kupuju stanove kao jedini oblik štednje imali su pradedove koji su trgovali akcijama, obveznicama i robom na jednoj od najbolje organizovanih berzi tadašnje Evrope.
Prvi deo: Kada je Beograd imao svoju berzu
Zlatno doba trgovine akcijama, obveznicama i suvim šljivama
Priča počinje u hotelu „Bosna“ na obali Save, gde su se krajem 19. veka okupljali beogradski trgovci i izvoznici da dogovaraju poslove oko žita, stoke i suvih šljiva u to vreme jednog od najvažnijih izvoznih proizvoda Srbije, kojim se aktivno trgovalo i čija se cena tu formirala. Iz tih neformalnih sastanaka nastala je institucija: 21. novembra 1894. godine održana je osnivačka skupština Beogradske berze, a redovno trgovanje počelo je početkom 1895. Trgovalo se devizama, akcijama, obveznicama i robom bila je to prva prava berza u ovom delu Balkana.
Pravi procvat usledio je između dva svetska rata. Berza je 1934. godine dobila i sopstvenu, reprezentativnu zgradu na tadašnjem Kraljevom trgu izgrađenu sopstvenim sredstvima, bez državne pomoći. U toj zgradi danas se nalazi Etnografski muzej. Kursne liste štampane su na tri jezika, a kroz salu je svakog dana prolazilo i po stotinak i pedeset ljudi. Investitori tog doba imali su, kako beleže istoričari, jednostavnu filozofiju: obveznice za „miran san“, akcije za „dobar ručak“.
Berza nije bila egzotika za uzak krug bogataša, bila je deo svakodnevnog ekonomskog života građanske Srbije, mesto gde se domaća ušteđevina direktno pretvarala u domaći kapital.
Takav sistem donosio je korist i građanima i privredi. Ulaganjem u akcije domaćih preduzeća, građani su mogli da ostvaruju prihod kroz dividende i rast vrednosti kapitala, dok su kompanije lakše dolazile do sredstava potrebnih za širenje proizvodnje, nova zapošljavanja i razvoj. Domaća štednja je na taj način direktno finansirala domaći privredni razvoj princip koji danas, gotovo sto godina kasnije, ponovo pokušavamo da uspostavimo.
1886. Kralj Milan Obrenović potpisuje Zakon o javnim berzama, prvi pravni temelj za organizovano tržište kapitala u Srbiji.
1894–1895. Osnivačka skupština i početak rada Beogradske berze — trguje se devizama, akcijama, obveznicama i robom, uključujući suve šljive.
1934. Berza useljava u sopstvenu zgradu, finansiranu iz sopstvenih sredstava — zlatno doba međuratne trgovine hartijama od vrednosti.
1945–1953. Nacionalizacija i prekid rada. Uvođenjem socijalističkog modela, privatno vlasništvo nad velikim delom privrede se ukida, a berza gasi svoju funkciju.
1953–1989. Skoro četiri i po decenije bez tržišta kapitala. Cela jedna investiciona kultura biva zaboravljena.
1989. Berza obnavlja rad, u potpuno izmenjenom ekonomskom sistemu koji tek treba da nauči tržišna pravila.
1992–danas. Posluje pod današnjim imenom, kao jedna od berzi jugoistočne Evrope — ali bez obima i kulture koju je nekada imala.
Drugi deo: Pola veka bez tržišta kapitala
Kako je jedna epoha izbrisala navike koje se grade generacijama.
Ono što se dogodilo posle Drugog svetskog rata nije bila samo promena vlasti, već potpuna promena ekonomske logike. Uvođenjem socijalističkog, a potom i modela „samoupravljanja“, privatno vlasništvo nad kapitalom u velikoj meri prestaje da postoji. Fabrike, banke i preduzeća prelaze u državnu ili društvenu svojinu, akcije domaćih kompanija gube smisao jer kompanije više nemaju privatne vlasnike, a Beogradska berza nekada mesto gde se svakodnevno sastajalo i po stotinak trgovaca jednostavno prestaje da postoji kao funkcionalna institucija.
Ovde leži jedan od ključnih, a često zanemarenih uzroka današnje situacije. U ekonomiji bez privatnog vlasništva nad kapitalom, generacije ljudi jednostavno nisu imale gde da ulažu. Nije reč o tome da građani nisu želeli da grade finansijsku pismenost ili investicionu kulturu instrument za to gotovo pola veka nije ni postojao. Dok su porodice u zapadnim ekonomijama iz decenije u deceniju učile da razumeju akcije, dividende i obveznice i tu naviku prenosile na svoju decu, u Jugoslaviji se ta veština jednostavno nije imala prilike da razvije, niti da se prenese dalje.
U takvom sistemu, stan ili kuća postali su gotovo jedini oblik imovine koji je pojedinac zaista mogao da poseduje, kontroliše i prenese na potomstvo. Stanovi su se dodeljivali preko preduzeća i društvenih fondova, otplaćivali dugoročnim kreditima, i predstavljali jedan od retkih vidova lične sigurnosti u sistemu u kojem je gotovo sve ostalo bilo društveno ili državno. Ne čudi onda što se u kolektivnoj svesti stan, a ne akcija ili obveznica ustalio kao sinonim za „pravu“, opipljivu i sigurnu imovinu.
Devedesete godine su tu naviku dodatno učvrstile, iz sasvim drugih, bolnih razloga. Hiperinflacija, urušavanje dinara, propast štednje građana i, potom, kolaps piramidalnih štednih shema koje su obećavale nerealne kamate, ostavili su za sobom generaciju duboko nepoverljivu prema bilo kom finansijskom instrumentu osim gotovine i, opet, nepokretnosti. Kada se skoro pola veka odsustva tržišta kapitala nadoveže na deceniju finansijskih trauma, dobija se rezultat koji i danas vidimo: nepoverenje u hartije od vrednosti kao kategoriju, i nekretnina kao jedini „razumljiv“ oblik ulaganja.
Ta se posledica oseća i danas. Većina građana i dalje nekretnine vidi kao gotovo jedini siguran način očuvanja vrednosti novca, dok ulaganje u akcije domaćih kompanija ostaje veoma ograničeno ne zato što je iracionalno, već zato što je istorijski logično.
Treći deo: Decenija ipo tihog rasta
Zemlja u razvoju gradi temelje, korak po korak.
Ono što ide u prilog optimizmu jeste da poslednjih desetak do petnaest godina Srbija prolazi kroz period ubrzanog, iako postepenog, ekonomskog sazrevanja. To se ne meri jednim potezom ili jednom reformom, već nizom pokazatelja koji, sagledani zajedno, crtaju jasnu putanju rasta.
Priliv stranih direktnih investicija najbolje ilustruje taj trend. Sa nešto preko milijardu evra godišnje početkom prošle decenije, priliv je do 2024. godine premašio pet milijardi evra i to uprkos globalnim šokovima poput pandemije, energetske krize i usporavanja privrede Evropske unije, koja je i dalje naš najveći trgovinski partner. Investicije danas stižu iz mnogo šireg kruga zemalja nego ranije, od Evropske unije, preko Kine, do Ujedinjenih Arapskih Emirata, što ukazuje na diverzifikovano i sve zrelije investiciono okruženje.
Ovaj rast nije se dogodio sam od sebe. Iza njega stoje sprovedene fiskalne konsolidacije, poboljšan kreditni rejting, infrastrukturni projekti i, u širem smislu, proces pridruživanja Evropskoj uniji koji je, bez obzira na tempo, nametnuo određenu disciplinu u regulativi, izveštavanju i zaštiti investitora. Srbija ostaje zemlja u razvoju sa mnogo otvorenih pitanja ali makroekonomska slika poslednje decenije i po je, uprkos svim izazovima, neuporedivo stabilnija nego u bilo kom periodu od devedesetih godina naovamo.
Upravo takvo okruženje stabilnije javne finansije, rastuća privreda i sve razvijeniji domaći kompanijski sektor predstavlja preduslov, ali ne i garanciju, da tržište kapitala konačno počne da igra ozbiljniju ulogu.
Četvrti deo: Koliko je posla zapravo pred nama?
Poređenje koje otrežnjuje.
Da bi se razumelo koliko je put pred nama dug, dovoljno je pogledati jedan jedini pokazatelj: odnos tržišne kapitalizacije berze prema bruto domaćem proizvodu. On pokazuje koliki deo privrede jedne zemlje uopšte prolazi kroz tržište kapitala koliko je, drugim rečima, privreda „uberzovana“.
U Sjedinjenim Državama taj odnos prelazi 150 odsto BDP-a. U Nemačkoj i Velikoj Britaniji kreće se između 48 i 71 odsto. Čak i u regionu, Hrvatska beleži 30 odsto, a Mađarska blizu 20. Srbija se nalazi na svega 5,2 odsto na nivou koji je bliži Slovačkoj nego bilo kojoj zapadnoj ekonomiji. To nije razlog za sramotu, već jednostavno merljiv trag pola veka bez tržišta kapitala, praćenih tranzicijom koja tek treba da bude dovršena. Ali to je i najjasniji pokazatelj koliko prostora za rast realno postoji ne kroz spekulaciju, već kroz postepenu izgradnju institucija, kompanija i poverenja.
Peti deo: Šta bi bilo potrebno da se krug zatvori?
Od nostalgije do konkretnog plana koji se čini da imamo!
Obnova snažnog tržišta kapitala ne može se dogoditi preko noći, niti jednom uredbom. Za to su potrebni poverenje investitora, kvalitetna regulativa, veća finansijska pismenost građana i, možda najvažnije, dovoljan broj uspešnih domaćih kompanija koje bi bile spremne da izađu na berzu i podele vlasništvo sa širom javnošću. Nijedan od ta četiri elementa ne postoji sam za sebe oni se grade zajedno, i to sporo.
Ako se nastavi ekonomski razvoj Srbije i sprovođenje reformi koje podstiču privredni rast i investicije, nije nerealno očekivati da domaće tržište kapitala u narednim godinama dobije znatno važniju ulogu nego danas. To ne znači da će nekretnine izgubiti značaj potreba za sigurnošću je duboko ljudska i sasvim je racionalna u svakoj ekonomiji. Ali građani bi konačno mogli da dobiju još jedan ozbiljan način ulaganja, dok bi domaća privreda dobila pristup novom, dodatnom izvoru kapitala, umesto da se gotovo isključivo oslanja na bankarske kredite i strane investicije.
Možda upravo u tome leži jedna od narednih faza razvoja srpske ekonomije da berza ponovo postane mesto na kojem domaća štednja finansira domaći razvoj, kao što je to nekada, u znatno drugačijim istorijskim okolnostima, već umela da čini.
Za više ekonomskih analiza i istorjskih osvrta posetite Balkan Watch.
