Na Bliskom istoku se u poslednje vreme ne iscrtava samo još jedna prolazna kriza. Ispod brzih vesti, saopštenja i diplomatskih reakcija, nazire se nova karta moći, a njene linije ne završavaju se u Levantu. One se, kao stari rukopis preko palimpsesta, nastavljaju prema istočnom Mediteranu, Egeju, Kipru, Kosovu, Bosni i Srbiji.
Zato odnose Izraela i Turske ne treba posmatrati samo kroz pitanje Gaze. Njihov sukob sve više postaje sudar dve velike regionalne ambicije. Turska pokušava da se predstavi kao glas muslimanskog sveta i zaštitnik prostora koje smatra delom svoje istorije. Izrael, sa druge strane, sve opreznije gleda na tursko širenje i traži oslonac u državama koje takođe imaju razlog da budu zabrinute zbog Ankare.
Jedan od povoda za novo zaoštravanje bio je izraelski napad na sirijsku bazu Abu al-Duhur, u blizini turske granice. Turska je, zajedno sa još jedanaest država, osudila taj napad, dok su diplomatski kanali pokušavali da spreče da se sirijska kriza pretvori u širi regionalni požar. Samo ta činjenica pokazuje koliko je Sirija i dalje prostor gde se izraelski, turski, arapski i zapadni interesi neprestano sudaraju.
U isto vreme, 7. avgusta, Turska, Saudijska Arabija i Pakistan potpisali su „Mecca Joint Defence Agreement“, odnosno Mekanski sporazum o zajedničkoj odbrani. To nije savez Turske, Saudijske Arabije, Egipta i Jordana, kako se ponekad pojednostavljeno predstavlja. Egipat za sada nije član tog pakta, iako se u analizama pominje kao država koju Ankara želi da približi ovom okviru. Jordan i Egipat, međutim, ostaju deo šireg diplomatskog fronta prema Izraelu. Pojavile su se informacije da je Teheranu upućen poziv da se priključi ovom paktu, ali je Iran 24. avgusta negirao da je dobio zvaničan poziv. Zato tu vest treba čitati oprezno. Ona je važna ne zato što potvrđuje novi savez, već zato što pokazuje koliko se region nalazi u stanju ispitivanja granica.
Sa druge strane, turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan optužio je Grčku, Kipar i Izrael da su već izgradili neku vrstu bezbednosne osovine u istočnom Mediteranu, usmerene na obuzdavanje Turske, kao vid judeo-hrišćanskog saveza. Atina i Nikozija to ne nazivaju savezom protiv Ankare, ali je činjenica da se njihova energetska, vojna i diplomatska saradnja sa Izraelom produbljuje. U toj slici Kipar više nije samo ostrvo, već strateška tačka između Levanta i Evrope, a Grčka nije samo sused Turske, već prirodni oslonac Izraela.
Tu Balkan prestaje da bude periferija, jer turski uticaj na Balkanu ne dolazi samo kroz nekakve zvanične posete, i ne mora da nosi fes, sablju i fermane. On dolazi kroz banke, obrazovanje, verske veze, kulturne centre, nevladine organizacije, infrastrukturu i vojnu saradnju, dakle „Ziraat banka“, stipendije, obnova osmanskog nasleđa, prisustvo u Bosni, veze sa Prištinom i albanskim faktorom.
Najosetljivija tačka za Srbiju ostaje Kosovo. Turska bezrezervno podržava nezavisnost tzv. Kosova, a prodaja Bajraktar dronova Prištini pokazuje da Ankara ne deluje samo simbolički ili diplomatski, već i bezbednosno, pokazuje novi znak turske nove moći: spoj tehnologije, politike, vojne industrije i neoosmanskog visokog samopouzdanja. Ako se u starijim vremenima obeležjima i zastavama obeležavala “okupirana” teritorija, danas bi to mogao predstavljati upravo ovaj dron, kao zastava bez jarbola.
Upravo zato privlači pažnju i srpska saradnja sa izraelskim Elbit Systems-om. Ako tzv. Kosovo dobija turske dronove, a Srbija razvija vojnu saradnju sa Izraelom kupivši artiljeriju, onda se na Balkanu pojavljuju dve različite mreže uticaja. Jedna se vezuje za Ankaru, druga za Tel Aviv. Za Srbiju je paradoks očigledan. Turska je važan ekonomski partner, država sa kojom Beograd mora da razgovara i sarađuje. Ali ista ta Turska podržava Prištinu, vojno sarađuje sa Kosovom, ima snažan uticaj u Bosni i održava posebne veze sa albanskim prostorom. Zato pitanje nije da li Srbija treba da prekine odnose sa Ankarom, već vidi li Srbija čitav splet mreža.
Balkan je i ovoga puta ono što je često bio: prostor na kome se tuđe velike strategije prevode na lokalne strahove. Politika ne počinje “danas”; istorija se ponavlja. Parafraziraću reči jednog sveštenika koji kaže da ko zna istoriju, vidi barem stotinak godina ispred sebe.
