Protesti u zemljama širom Evrope otvaraju niz pitanja o krizi političkog legitimiteta. Ili je, pak, reč o preplitanju autentičnog iskazivanja nezadovoljstva građana i borbe različitih političkih interesa?
Nezadovoljstvo se, u najvećoj meri, ogleda u pitanjima obrazovanja, životnog standarda i stanovanja.
Srbija je iskusila neverovatan talas besa i mržnje nakon tragedije koja se dogodila 1. novembra 2024. godine u Novom Sadu. Tada su takozvani studenti počeli da se bave pitanjima koja se tiču odgovornosti, korupcije, teorija zavere… Ipak, protestni pokret dobio je novu dimenziju i prerastao u aktivan program stvaranja političke izborne liste, uz nepresušnu retoriku koja za cilj načelno ima promenu vlasti.
Naziv „Studentska lista“, koja u paketu neizostavno dolazi sa empatičnim narativima i upornim nametanjem moralne čistote, a istovremeno nadenjuje vatrenomrzeće epitete predstavnicima vlasti, ta lista, dakle, ne može predstavljati nikakvu zamenu za politički program i, na prvom mestu, demokratski legitimitet.
Srbija je, podsetimo se, već prošla kroz „obojenu revoluciju“, u kojoj su se preplitale međunarodna podrška i delovanje domaće opozicije.
Zanimljiva je činjenica da su slogani gotovo istih reči, kao i simbolika protesta – nekada plakati sa stegnutom pesnicom, a danas „krvava ruka“. Osim toga, svrgavanje Miloševića 5. oktobra 2000. godine bilo je rezultat izbornog sukoba, mobilizacije opozicije, studentskog aktivizma, kao i strane finansijske i savetodavne podrške pokretu „Otpor“.
Ako, međutim, pogledamo van granica Srbije, uvidećemo da političko nezadovoljstvo nije specifičnost samo naše zemlje. Svakako da se različiti društveni problemi ne mogu svesti na nekakve ili jedinstvene međunarodne operacije, ali modeli pokazuju gotovo iste obrasce i matrice kojima danas svedočimo u Francuskoj, Albaniji, Italiji i Portugalu.
U našem slučaju, upravo „nasleđe“ Petog oktobra ukazuje na to da političke promene nisu nužno izolovane od međunarodnog delovanja.
U Francuskoj su demonstracije 17. oktobra okupile više od 550.000 ljudi, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova. Protesti, započeti zbog nezadovoljstva uslovima obrazovanja i životnim standardom, proširili su se uz učešće sindikata i drugih društvenih grupa. U pojedinim gradovima došlo je do paljenja objekata, velikih pljački i žestokih sukoba sa policijom. Premijer Sebastijen Lekorni odgovornost za deo nasilja pripisao je ultralevičarskim grupama.
U Italiji su protesti protiv ekonomskih prilika i politike vlade Đorđe Meloni takođe bili praćeni sukobima, posebno u Milanu.
U Portugalu je nezadovoljstvo mladih snažno povezano sa stambenom krizom, dok su u Albaniji studenti protestovali zbog visokih troškova obrazovanja i loših uslova na univerzitetima.
Ovi događaji otvaraju pitanje da li Evropa ulazi u period još intenzivnije ideološke polarizacije, u kojem će se borba za socijalna prava sve više preplitati sa zahtevima za smenu vlasti i promenu političkog poretka. Tradicionalna levica u tome vidi mogućnost obnove uticaja među mladima i ekonomski ugroženim građanima, dok desnica apeluje na opasnost od radikalizacije i nasilja.
Protesti u Francuskoj, Italiji, Albaniji, Španiji i Portugalu mogu se posmatrati i kroz širi ideološki sukob koji poslednjih godina, možemo slobodno reći, izaziva eroziju evropskog političkog prostora. U njegovom središtu nalazi se sve izraženije nezadovoljstvo postojećim političkim i ekonomskim modelom, ali i pokušaj različitih ideoloških pokreta da studentske i građanske proteste pretvore u političku snagu.
Interesantno je da, dok deo evropske levice nastoji da objedini zahteve za ekonomskom jednakošću i promenom odnosa moći u društvu, desni i suverenistički pokreti nezadovoljstvo usmeravaju prema evropskim institucijama i migracionoj politici.
U Francuskoj, gde postoji duga tradicija sindikalnih mobilizacija, studentskih pobuna i radikalnih levičarskih pokreta, protesti se često nadovezuju na sukobe oko socijalne politike i penzionog sistema. Politički prostor koji zauzimaju stranke poput Nepokorene Francuske Žan-Lika Melanšona pokazuje kako socijalno nezadovoljstvo može postati osnova šireg političkog projekta usmerenog protiv liberalnog ekonomskog modela. Ipak, francuski protestni pokreti okupljaju i građane koji ne pripadaju levici, što je posebno bilo vidljivo tokom protesta „žutih prsluka“.
Albanija predstavlja zaseban slučaj, jer su političke mobilizacije usko povezane sa dugotrajnim sukobima vlasti i opozicije, optužbama za korupciju, izbornim nepravilnostima i pitanjima pravosuđa. Za razliku od zapadnoevropskih država, albanski protesti se prvenstveno moraju razumeti kroz unutrašnju borbu za političku vlast i institucionalni legitimitet. Njihovo automatsko povezivanje sa evropskom radikalnom levicom zato bi predstavljalo pojednostavljivanje složenijih političkih odnosa.
Uprkos postojećim razlikama, zajednička karakteristika svih ovih protesta jeste podrivanje nepoverenja u tradicionalne političke institucije. U takvom ambijentu ideološka borba više se ne vodi isključivo između tipičnih političkih stranaka, već i kroz studentske pokrete, građanske inicijative, društvene mreže i neformalne političke strukture.
