Šezdeset pet godina posle prve Konferencije Pokreta nesvrstanih, Beograd se ponovo vraća vremenu u kojem je svet bio podeljen između Vašingtona i Moskve, a jedna grupa država pokušavala da dokaže da postoji i treći put. Politički, ta ideja je podrazumevala odbijanje blokovske discipline. Ekonomski, stvari su bile daleko složenije.
Nesvrstane zemlje mogle su da odbiju vojni savez, ali nisu mogle da odbiju potrebu za kapitalom, hranom, tehnologijom, kreditima i tržištima. Upravo zbog toga, istorija nesvrstanosti može da se čita i kao istorija jedne mnogo tiše borbe u kojoj je američki dolar ponekad imao veći domet od sovjetskog tenka.
Pokret nesvrstanih ostao je jedan od najprepoznatljivijih simbola jugoslovenske spoljne politike. U kolektivnom sećanju on je vezan za Tita, Nehrua, Nasera, Sukarna i Nkrumaha, za Bandung, Brione i konačno, Beograd 1961. godine. To je slika jednog sveta koji je tek izlazio iz kolonijalizma i pokušavao da izbegne novu podelu, ovoga puta ne između kolonija i metropola, već između dve supersile.
Ipak, iza političke retorike o suverenitetu nalazio se problem koji nijedna deklaracija nije mogla da reši. Politička nezavisnost mogla je da se proglasi, ali ekonomska nezavisnost nije mogla da se stvori potpisom na dokumentu.
To se videlo već na Bandunškoj konferenciji 1955. godine. Tamo su se okupile delegacije 29 azijskih i afričkih vlada, a pored mira, dekolonizacije i odnosa prema Hladnom ratu, jedno od centralnih pitanja bio je upravo ekonomski razvoj. Šest godina kasnije, od 1. do 6. septembra 1961. godine, u Beogradu je održana prva konferencija Pokreta nesvrstanih, na kojoj je učestvovalo 25 država.
Taj politički projekat imao je, međutim, jednu ekonomsku slabost koja će ga pratiti gotovo tokom čitavog Hladnog rata: veliki deo njegovih članica bio je politički nov, ali ekonomski i dalje duboko zavisan.
Kolonije su postale države, ali ekonomija nije preko noći postala nezavisna
Za veliki broj afričkih zemalja kraj kolonijalizma značio je dobijanje suverene vlasti, ali ne i potpuno raskidanje ekonomskih odnosa sa nekadašnjim metropolama.Kolonijalne ekonomije decenijama su bile organizovane prema potrebama evropskih centara. Proizvodile su kakao, kafu, pamuk, bakar, boksit, naftu ili druge sirovine koje su odlazile ka razvijenim tržištima, dok su industrijske proizvode, mašine i tehnologiju uglavnom uvozile. Saobraćajna infrastruktura često je bila građena da poveže rudnik ili plantažu sa lukom, a ne da stvori integrisanu nacionalnu privredu.
Kada je kolonijalna uprava nestala, ta struktura nije nestala sa njom. Nekadašnje kolonije dobile su svoje predsednike, parlamente i zastave, ali su mnoge njihove privrede nastavile da zavise od pristupa zapadnim tržištima, stranim investicijama, bankama i tehnologiji. Francuska je, na primer, i decenijama posle dekolonizacije zadržala značajan politički i ekonomski uticaj u bivšim kolonijama zapadne i centralne Afrike kroz gustu mrežu formalnih i neformalnih odnosa.
Zato je važno napraviti razliku između političkog suvereniteta i ekonomske autonomije. Pojedine nesvrstane zemlje pokušavale su da grade socijalističke ili snažno državno vođene modele razvoja, sprovodile nacionalizaciju i stvarale velika javna preduzeća. Nije, dakle, tačno reći da su sve bile kapitalističke ekonomije u unutrašnjem smislu.
Ali su gotovo sve funkcionisale u svetskoj privredi čija je dominantna logika bila tržišna i kapitalistička. Moglo se nacionalizovati rudnik, ali je bakar i dalje trebalo prodati na svetskom tržištu. Mogla se osnovati državna fabrika, ali je mašine za nju trebalo kupiti. Mogla se kritikovati zapadna dominacija, ali je za industrijalizaciju bio potreban kapital, a za otplatu uvoza devize.
U tom raskoraku između političkih ambicija i ekonomske realnosti nastajao je prostor u kojem su velike sile mogle da deluju, a Zapad je u tom prostoru raspolagao ogromnom prednošću.
Jugoslavija je pre nesvrstanih pokazala šta ekonomska pomoć može da promeni
Jugoslavija je možda najbolji primer zato što je njena ekonomska veza sa Zapadom počela pre nego što je Pokret nesvrstanih uopšte osnovan.
Posle raskola Tita i Staljina 1948. godine, Jugoslavija se našla u izuzetno osetljivom položaju. Politički je odbila sovjetsku kontrolu, ali je time izgubila veliki deo ekonomskih veza sa istočnim blokom. Za zemlju koja je istovremeno pokušavala ubrzanu industrijalizaciju, takav raskid mogao je da postane ozbiljan ekonomski problem.
Vašington je u tome prepoznao priliku. Američka dokumenta iz pedesetih godina pokazuju da pomoć Jugoslaviji nije bila samo humanitarno pitanje. Američki interes bio je prilično jasan: ojačati zemlju koja se odvojila od Moskve i učiniti sovjetski pritisak manje efikasnim. SAD su želele da Jugoslaviju približe Zapadu ekonomski i politički, ali su istovremeno bile spremne da prihvate činjenicu da ona neće postati klasičan zapadni saveznik.
Do juna 1955. godine američka ekonomska bespovratna pomoć programirana za Jugoslaviju nakon sukoba Tita i Kremlja dostigla je 503,2 miliona dolara. Više od polovine činili su hrana i drugi poljoprivredni proizvodi. Istovremeno je od 1951. do sredine 1955. bilo programirano oko 799,4 miliona dolara vojne pomoći. Export-Import Bank odobrila je još 55 miliona dolara dugoročnog kredita, dok je američka podrška bila važna za obezbeđivanje više od 400 miliona dolara drugih zapadnih kredita i zajmova.
Ti brojevi su važni, ali je važniji ekonomski mehanizam koji se nalazio iza njih. Pomoć u hrani značila je manji pritisak na devizne rezerve. Krediti su omogućavali finansiranje investicija. Pristup zapadnim izvorima kapitala smanjivao je zavisnost od jednog ekonomskog centra. A sve to zajedno povećavalo je sposobnost jugoslovenske države da vodi samostalniju spoljnu politiku.
Amerika pri tom nije od Tita napravila zapadnog političara. Jugoslavija nije pristupila NATO-u, nije napustila socijalizam i kasnije je postala jedan od nosilaca Pokreta nesvrstanih. Ali Moskva više nije mogla da je tretira kao sopstveni satelit.
Upravo u tome je bila strateška vrednost američke ekonomske politike. Vašington nije morao da dobije novog saveznika ako je uspeo da spreči Moskvu da povrati starog. To je mnogo suptilnija upotreba moći od klasičnog vojnog svrstavanja.
Kada pšenica postane geopolitika
Američka pšenica koja je stizala u Jugoslaviju bila mnogo više od poljoprivrednog proizvoda.
U ekonomiji zemlje koja ima ograničene devizne rezerve uvoz hrane predstavlja ozbiljan trošak. Ako se ta hrana obezbedi kroz pomoć ili pod povoljnim uslovima, oslobađa se prostor za uvoz mašina, industrijske opreme i sirovina. Ublažava se pritisak na platni bilans, stabilizuje snabdevanje i smanjuje rizik da ekonomska kriza preraste u političku.
Tako jedna naizgled obična isporuka žita dobija geopolitičku vrednost. Amerika je već pedesetih pokazivala ono što će kasnije postati jedna od glavnih karakteristika njene globalne moći: sposobnost da ekonomsku snagu pretvori u politički uticaj, a da pri tom ne mora svaki put da zahteva formalno političko potčinjavanje.
Isti princip vidljiv je i u Indiji. Nehruova Indija bila je jedan od stubova nesvrstanosti i istovremeno država koja je pokušavala da industrijalizuje ogromnu i siromašnu zemlju. Za Treći petogodišnji plan bila su joj potrebna značajna spoljna sredstva. U aprilu 1961. Kenedijeva administracija predložila je da SAD obezbede do milijardu dolara u prve dve godine plana, ne računajući hranu isporučenu kroz program PL-480. Nehru je u maju te godine Kenediju lično zahvalio na američkoj ponudi i posebno istakao fleksibilnost uslova pod kojima se pomoć mogla koristiti.
Ni Indija zbog toga nije postala američki saveznik. Ali upravo to pokazuje koliko je američki pristup bio zanimljiv. Vašington nije morao da zahteva da Nju Delhi prekine odnose sa Moskvom. Dovoljno je bilo da postoji zapadna ekonomska ponuda koja će Indiji omogućiti da ne bude prinuđena da celokupan razvoj veže za Sovjetski Savez.
Nesvrstanost je, paradoksalno, postajala održivija upravo zato što su postojala najmanje dva centra od kojih se moglo tražiti finansiranje.
Moskva je razumela isto pravilo, a Havana je pokazala granice njenog uticaja
Sovjetski Savez, naravno, nije pasivno posmatrao taj proces. I Moskva je koristila kredite, fabrike, brane, industrijska postrojenja, vojnu opremu i tehničku pomoć kako bi širila svoj uticaj u Aziji, Africi i Latinskoj Americi.
Zato ekonomija nije samo povezivala nesvrstane sa Zapadom. Ona im je davala mogućnost da konkurenciju velikih sila koriste u sopstvenu korist. Dok su Vašington i Moskva pokušavali da nadmaše jedno drugo, nesvrstane države mogle su da pregovaraju. Jedan projekat mogao je da finansira Istok, drugi Zapad. Ako su uslovi jedne strane bili nepovoljni, postojala je mogućnost razgovora sa drugom. Upravo je postojanje konkurencije povećavalo pregovarački kapacitet država koje same nisu raspolagale velikim količinama kapitala.
Ali Moskva je krajem sedamdesetih pokušala i nešto više. Samit Pokreta nesvrstanih u Havani 1979. godine postao je jedna od najvažnijih bitaka za politički identitet Pokreta.
Fidel Kastro je SSSR predstavljao kao „prirodnog saveznika“ nesvrstanih u borbi protiv imperijalizma. Problem je bio očigledan: ako je jedna od dve supersile prirodni saveznik, šta onda ostaje od nesvrstanosti?
Tito je to odbio. Nekoliko meseci pre samita govorio je da Jugoslavija neće dopustiti podelu Pokreta na „progresivne“ i „reakcionarne“ zemlje niti njegovo pretvaranje u instrument jednog od postojećih blokova. Američka diplomatska dokumenta beleže i da je Sovjetski Savez svojim diplomatskim predstavništvima slao instrukcije da podržavaju vodeću ulogu Kube u Pokretu.
Titov poslednji veliki put u inostranstvo bio je upravo odlazak na samit u Havani. Tamo se direktno suprotstavio Kastrovoj koncepciji približavanja Pokreta Sovjetskom Savezu i insistirao na distanci prema obe supersile. Kastro je preuzeo predsedavanje Pokretom i Kuba je dobila značajan prostor za delovanje, ali nije uspeo da nesvrstanost pretvori u prosovjetski politički front.
Upravo je Havana pokazala koliko je prvobitna koncepcija nesvrstanosti bila specifična. Biti protiv američke politike u nekom pitanju nije značilo automatski biti uz Moskvu. Kao što ni saradnja sa Amerikom nije morala da znači političku potčinjenost Vašingtonu.
Čak je i američka politika krajem sedamdesetih došla do sličnog zaključka: nezavisan Pokret nesvrstanih, koji svet posmatra drugačije i od SAD i od SSSR-a, mogao je dugoročno da bude u američkom interesu. Vašington nije morao da ga uništi. Bilo je dovoljno da on ostane zaista nesvrstan.
SAD su imale ono što je novim državama najviše nedostajalo – kapital
Tu se vraćamo ekonomiji. Nesvrstane države mogle su da govore različitim ideološkim jezicima, ali je većina imala sličan razvojni problem: nedostatak domaćeg kapitala. Za izgradnju fabrike potreban je novac. Za modernizaciju poljoprivrede potrebna je tehnologija. Za infrastrukturu su potrebni veliki dugoročni krediti. Za uvoz opreme neophodne su devize, a zapadni svet je raspolagao ne samo američkom državnom pomoći već i daleko širim finansijskim ekosistemom: velikim bankama, privatnim kapitalom, međunarodnim finansijskim institucijama, razvijenim tržištima i tehnološki najnaprednijim kompanijama.
Zbog toga je kapitalistički sistem imao sposobnost da svoj uticaj širi i tamo gde politički sistem zemlje primaoca nije bio kapitalistički. To se videlo čak i u Jugoslaviji. Ona je gradila sopstveni model socijalističkog samoupravljanja, ali je istovremeno trgovala sa Zapadom, zaduživala se na zapadnim tržištima i postepeno postajala sve više uključena u međunarodne finansijske tokove.
Slično je bilo i sa brojnim postkolonijalnim zemljama. Njihove vlade mogle su da govore o ekonomskom suverenitetu i državno vođenom razvoju, ali su cene njihovih glavnih izvoznih proizvoda formirane na svetskim tržištima, kapital je često dolazio iz inostranstva, a tehnologija iz razvijenih industrijskih država.
Zato se nesvrstanost nikada nije odvijala u nekakvom trećem, zasebnom ekonomskom sistemu. Politički je postojao pokušaj stvaranja trećeg prostora. Ekonomski, taj prostor je ostao duboko povezan sa svetskim kapitalističkim tržištem i istovremeno otvoren za sovjetske investicije i kredite.
Upravo je ta dvostruka otvorenost bila njegova najveća snaga.
Sa odlaskom osnivača počeo je da odlazi i svet nesvrstanosti. Međutim, već tokom šezdesetih i sedamdesetih počela je da nestaje generacija koja je Pokretu dala njegov prvobitni politički identitet. Nehru je umro 1964. godine, Naser 1970, Sukarno 1970, a Nkrumah 1972. godine. Kada je Tito umro 4. maja 1980, nestala je još jedna od ključnih ličnosti prve generacije nesvrstanosti.
To nije značilo kraj Pokreta, ali je značilo kraj jednog političkog vremena. Mnogo važnija promena, međutim, tek je dolazila.
Tokom osamdesetih počeo je da se menja sam međunarodni sistem koji je nesvrstanima davao toliki značaj. Berlinski zid pao je 1989. godine. Istočnoevropski komunistički režimi urušavali su se jedan za drugim, a Sovjetski Savez prestao je da postoji 1991.
Time nije nestao samo jedan blok. Nestala je i geopolitička konkurencija zahvaljujući kojoj su desetine zemalja Afrike i Azije decenijama imale daleko veću stratešku vrednost nego što bi je imale u jednopolarnom svetu.
Dok je SSSR postojao, svaki kredit, infrastrukturni projekat ili paket pomoći nekoj zemlji mogao je da ima dodatnu političku vrednost: sprečiti da ta država ode na drugu stranu. Posle pada Istočnog bloka ta logika je oslabila.
To ne znači da je Zapad prestao da daje razvojnu pomoć, niti da su zemlje Globalnog juga postale nevažne. Ali je nestala jedna od glavnih strateških motivacija za njen obim. Razvojna pomoć tokom devedesetih beležila je pad, a među objašnjenjima se nalazilo i smanjenje njene geostrateške vrednosti nakon završetka Hladnog rata.
Istovremeno se menjao i model razvoja koji je Zapad promovisao. Umesto hladnoratovske logike u kojoj je ponekad bilo dovoljno zadržati državu van sovjetskog bloka, devedesete su donele snažnije insistiranje na tržišnim reformama, privatnom sektoru, otvaranju ekonomija i makroekonomskoj stabilizaciji.
Drugim rečima, sa padom Istoka promenila se i ekonomska cena nesvrstanosti. Ekonomija ih je, na kraju, ipak svrstala.
Zbog toga se istorija Pokreta nesvrstanih ne može u potpunosti razumeti ako se posmatra samo kroz političke deklaracije i fotografije njegovih lidera.
Iza velikih reči o suverenitetu sve vreme je stajalo vrlo jednostavno pitanje: Ko će finansirati razvoj?
Za nove afričke države to je značilo traženje načina da se politička dekolonizacija pretvori i u ekonomsku. Za Indiju finansiranje industrijalizacije ogromne zemlje. Za Jugoslaviju mogućnost da se posle 1948. odupre Moskvi, a da cena tog otpora ne postane ekonomski neodrživa.
U svakom od tih slučajeva ekonomija je postavljala granice politici. Tu se nalazi i jedna od najvećih američkih prednosti u Hladnom ratu.
Sjedinjene Države nisu morale da svaku zemlju pretvore u formalnog saveznika. Nisu morale da postave američku zastavu u Beogradu ili Nju Delhiju. Bilo je dovoljno da ponude kredite, hranu, kapital, tehnologiju i pristup ekonomskom sistemu dovoljno snažnom da sovjetska ponuda više ne bude jedina mogućnost.
To, naravno, nije bila politika bez interesa. Nijedna velika sila u Hladnom ratu nije trošila milijarde dolara bez političkog računa. Ali je američki model imao jednu važnu prednost: umeo je da sopstveni interes poveže sa interesom države primaoca.
Amerika je dobijala zemlju koja ne ulazi u sovjetsku orbitu. Jugoslavija je dobijala prostor da ostane nezavisna od Moskve. Indija kapital za razvoj bez obaveze da postane američki saveznik. A postkolonijalne zemlje još jedan izvor finansiranja sa kojim su mogle da pregovaraju.
Zato je možda najzanimljiviji paradoks čitavog Pokreta upravo u tome što ga ekonomska zavisnost nije samo slabila. Konkurencija velikih sila istovremeno mu je davala političku vrednost i ekonomski prostor za manevrisanje.
Dok su postojali Vašington i Moskva kao dva konkurentska centra, nesvrstani su mogli da budu između. Kada se jedan od ta dva centra krajem osamdesetih i početkom devedesetih urušio, prestala je da postoji i ista potreba da se njihova naklonost toliko skupo plaća.
Pokret nije nestao, ali svet koji ga je učinio toliko važnim jeste.
I zato, 65 godina posle Beograda 1961, možda vredi nesvrstanost pogledati manje romantično, a više ekonomski. Njeni lideri jesu pokušavali da ostanu van blokova, ali njihove fabrike, krediti, devize, trgovina i razvoj nisu mogli da ostanu van svetske ekonomije.
U toj ekonomiji Zapad je imao ogromnu prednost, a Sjedinjene Države su mnogo pre kraja Hladnog rata pokazale da se globalna moć ne meri samo brojem raketa i vojnih baza. Meri se i sposobnošću da se finansira razvoj, da se otvori tržište, da se obezbedi kredit onda kada je najpotrebniji i da se drugoj državi ponudi alternativa.
Zato američki dolar možda zaista jeste bio najtiše oružje Hladnog rata. Njegova najveća snaga nije bila u tome što je primoravao nesvrstane da izaberu Ameriku, već u tome što im je često omogućavao da ne moraju da izaberu Moskvu.
Posle svega rečenog, nameće se pitanje: a gde je danas Beograd? Iako je Pokret nesvrstanih vremenom postao više relikt jednog nestalog svetskog poretka nego stvarna geopolitička sila, Beograd je ostao njegovo simboličko središte. I dalje na kapiji Istoka i Zapada, između starih i novih centara moći, on kao da čuva nešto od one nekadašnje politike balansa. Možda zato pitanje nije da li nesvrstani još postoje, već da li je Beograd ikada prestao da bude njihov centar?
